U osnovi Novozenitisti su šezdesetosmaši, samoubice, anarhisti, komunisti. Oni
su bezbožnici, nihilisti, oni su sav taj mračni svet koji je proizašao iz jednog
perioda dok sam se ja bavio pesnicima samoubicama i dok sam i sam pokušavao
da iz svega tog izađem i gde sam želeo da završim sa svojim životom i gde sam
želeo da uzmem na sebe ulogu Boga. Ja koji nisam dao život, da uskratim sebi
život i Gospod mi nije dao i fala mu na tome. Fala mu što me je sačuvao od mene
samog, od moje strašne mladalačke gladi za priznanjem, za afirmacijom. Za
samoostvarenjem. Hvala Gospodu što me je sačuvao od svih tih mojih porodičnih
pritisaka gde su me stavljali kao zrno žita, negde u neku polu, uvek na stranu i
vadili su me po potrebi, ajde idi otrč jedan čas, to je bilo u mome detinjstvu, otrči
jedan čas i ti si bio samo jedan mali potrčko i robot koji je trčao čas za jednog, čas
za drugog, čas za dejku, čas za majku, čas za batu, čas za brataša, čas za baba
Velinku, uvek je bilo trčanja za nekog. I to trčanje je docnije rezultiralo željom da,
pored čitanja i sve poezije koju sam iščitao je bila moja omiljena poezija onih koji
su se ubijali mladi i ta, naravno, veza sa Brankom Miljkovićem i za njegovom
poezijom koju sam bolovao i odbolovao i nije se slučajno desilo to da smo objavili
baš mi taj prevod Miljkovića na nemački zajedno sa Johanom i nije slučajno da je
čitava ta priča o šezdesetosmašima i o novozenitistima vezana za priču za
Ljubomira Micića i za njegovog brata Branka gde je moja identifikacija sa
njihovom strašno neprihvaćenom umetničkom pričom bila velika, gde sam ja
osećao velike grehe koje su prema njima počinili srpski nadrealisti, socijalisti i svi
ostali. Naravno, sad shvatam da je i Lena i sve to što se sad vezuje za te moje
romane novozenitističke, ta tegoba koja mi se dešava, da je nastala iz tog jednog
strašnog vapaja za Bogom i verujem da sad kad ovo, da l` će biti četvrtog romana –
ne znam, mislio sam da će biti, ali želim da ova tri izbacim, da izađu, da se
oslobodim toga, da to zauvek stavim tačku, da zauvek to nestane u provaliji, u
provaliji beskonačnoj provaliji slova i reči u vasionskoj biblioteci. Ta mučnina i
sve ovo što mi se dešava u poslednje vreme je proizvod ovih romana. Isto tako
sam, posle Varvarogenija sam imao taj strašni pad i sve ovo što se izdešavalo sa
Noćnim razgovorima sa sestrom, sve što se izdešavalo sa Dnevnikom virtuelnog
zavodnika, sa Gospodinom Snevalo, sva ta novozenitistička priča je u stvari jedna
mračna svest koja se sada ovaplotila kroz knjige i kroz moj um i materijalizovaće
se i verujem da će mi pomoći da se definitivno oslobodim tog velikog i strašnog
bola, da se obožim i dobijem od Gospoda ono što mi je potrebno, a to je blagodat
da se iscelim, da se nadahnem, da ojačam i da ispišem stvarno delo moje u slavu
Gospodnju. Da. Bože, kako si velik i kako mi tek pred opasnošću pokažeš u stvari
šta se dešava. Da. Ovo je izuzetno teško. Sagledavanje svega ovog je vrlo, vrlo
složeno, jer su junaci iz romana Evo čoveka, iz romana Samaroplavetnilo i ostalih
romana, oni su prototipovi određenih junaka i pisaca i literalnih junara, drugih,
većih stvaralaca. Noćni razgovori sa sestrom su ogromna veza sa Trahlom,
Dnevnik virtuelnog zavodnika je u stvari veza sa Sorenom Kierkegorom, Gospodin
Snevalo je veza sa Kafkom, Evo Čoveka je veza sa Fridrihom Ničeom, a
Varvarogenije sa Lučom Mikrokozmom, dok je Samaroplavetnilo spoj kako sa
jedne strane Bokača i Dekamerona, a sa druge strane veza sa Jevgenijom
Zamjatinom, takođe veza sa Orvelovom 1984., veza sa Hakslijem, vrlim novim
svetom, Bože, šta se to sad sve izotkrivalo? Da, da, mnogo tog se tu naotvaralo, jer
ja sam i zaboravio odakle sam krenuo, ja sam to kroz život sve potisnuo na drugu
stranu i odjednom mi se sad vraća. Jednu sad drugim očima gledam, na sve te kako
moje junake, tako i moje književne uzore koji su me ubacivali u filmove kojima ja
možda i nisam dorastao i nisam mogao da sagledam to sve u dovoljnoj meri. Bože,
pa ovo se sad otvara mnogo toga, sve je mnogo jasnije, dovoljno je samo da
pomeneš, pa već postaje jasno, da, kaže Hornajeva, da postaneš svestan konflikta i
onda on nestaje. Da, ja sam postao sada svestan konflikta. Taj konflikt je sukob
između onog demonskog i onog božanskog. Da, jer demonsko je želelo da
nadvlada, a ne može da nadvlada, jer božansko je tu da boguje. Da... Božansko je
tu da boguje, božansko je tu da boguje. Evo, sad vraćam film, sad mi je već mnogo
bolje, sad mi je već odma lakše, sad mi je već odma rešenje bliže, bliskije i na
vidiku. Jer ja sam počistio dvorište, a onda je ostala još kutija pandorina, a iz te
pandorine kutije izlazi sve ova i celokupna ova postmoderna priča koja je vezana
za novozenitiste i to ćemo sada čistiti i oslobađati se toga. Objaviti i zaboraviti. Da.
Objaviti i zaboraviti, osloboditi se. Da. O, Bože, fala ti, Gospode. Fala ti na svesti
da... Gospode, fala ti. Istina je da me oslobađaš. Božansko je tu da boguje.
