U petak prošle nedelje sam došao u Kamenicu kod doktorke Jelene. Ona me je kratko videla, primila i uputila i dobio sam sobu u kojoj sam bio i pre šest godina u januaru mesecu kad sam trebao da ostavim divan i kad sam sedeo napolju na terasi i pušio. Ja treba da vikend provedem ovde, u bolnici, i treba da mi se uradi snimanje grudi na CT – u, da vide šta i kako je i naravno da li može doktorka da reaguje dalje po pitanju moje kombinatorike sa terapeutskim merilima za lečenje i za moje osnaživanje kad su u pitanju pluća. Danas popodne sedim ovde i ćutim, pa zovem Silviju. Ona radi tamo, sređiva, pravi moj krevet medicinski i pravi na način kako će mi najbolje biti da funkcionišem i posle tog me zove i kaže Buca Vesnin je umro. Iznenađenje veliko. Nisam to očekivao. Nazovem Vlastu, teču, on se javi, pa kaže neće ići tamo kod Vesne, kaže čuo je, ali mora da bude tu kod Saše Merže. Rešavaju pitanje kombajna. Buca je mrtav, njemu se ne može pomoći, žito se ipak treba ovršiti. Ono što je verovatno Vlasti prošlo kroz glavu to je da je i njegova druga supruga umrla i baš se desilo to što se desilo, tako da... Šta da kažem? Pozvao sam Rauškog da vidim da li on nešto zna. Ne zna on ništa, on ne ide na te sastanke i nije išao, nije bio u Opštini, nije radio i tako. Uglavnom, niko ništa... Vesnu sam zvao, pitam je l` to tako treba, ne znam šta, prekinula me... Šta sam hteo da kažem? Čudno, sve je čudno. Nisam pametan. Nisam pametan... Bogami, mnogo je onih koji su nestali i preminuli. Ništa, evo Petrovski post je, a iskušenja kol`ko voliš!
