Juče pre no što će stići Silvija u Kamenicu da me preuzme, zove me Šaponja i kaže da su on i Selimir i Franja, u stvari Selimir me zove sa Šaponjinog telefona, njih troje sede, kod kuma su na ručku, ako sam tu u Novom Sadu, da naravno dođem do njih. Isprva nisam hteo, a onda sam se odlučio da ipak svratim na minut da ih pogledam, mislim da se pozdravimo i da, koliko je to moguće, da se vidimo. I, naravno, sam zaboravio da se čitav taj Podbare renovira, da se gradi. I krenuli smo nekim putem od Mosta slobode prema fontani, bogami smo namestili loše poteze, pa smo se šetali tu po gorivo, sa gorivom kroz grad i tako... Na kraju sam uspeo da stignemo do Matice i da me Silvija dogura do ispred fontane. Naravno, bio sam u kolicima. Ona je sjajno to uspela da obavi i pošto nisam mogao da uđem unutra, a trebao je neko da izađe od njih napolje, a nije niko izlazio od mojih prijatelja, a Silvija je trebala da me nekako ubaci unutra. Iznela je jednu stolicu i onda su došle, ponudile se dve dame sa osmehom, to je bilo zadivljujuće! Naravno, one su rekle da Novi Sad liči na onaj stari Novi Sad, one su iz Sarajeva. U međuvremenu je izašao i Selimir koji je ponudio ruku. Svi su nudili ruku i onda su dame isto ponudile, međutim ja sam našao načina, samo sam se malo redefinisao i ušao sam sam kol`ko sam to mogao. Promene temperature vazduha čine da mi se kod disanja pojavi grč i to mi smeta. Kad smo ušli unutra, seli smo, a u međuvremenu je Silvija otišla do apoteke, jer je gusku zaboravila da ponese. Kupila je gusku u apoteci. Malo smo sedeli, bilo je malo ironije. Spomenuli smo jaknu iz `82. godine, kad je počeo da se piše roman Draga Saveta. Šaponja je rekao da u prirodi izgledam bolje nego na slici koju mu je poslao Sajić, kad sam mu dao roman, kaže daće Sajiću da ga prikaže u Dnevniku. Tako da je interesantno. Verujem da će Sajić, Nenad je rekao da će mu on dati knjigu. Reko, videćete sad šta i kako s tim, otom – potom. Selimir me je i dalje zezao o dve dame koje su iz Sarajeva došle, koje su mogle to i po muslimanski pozdraviti, međutim, Gospod mi je poslao izaslanike, ja sam to video. Gospod mi šalje pomoćnice isto kao i kad sam imao problem sa zvoncetom. Pa, dobro. Misli lete kroz glavu, a ne mogu da ih izgovorim, otom – potom, biće i kad ću moći da ih izgovorim. Daće Bog! Daće Bog da bude to sve i bolje nego što pretpostavljam.
