Vidim da kroz ovo diktiranje vrlo da ni nisam siguran šta sam poslao, šta nisam
poslao, tako da ću morati da namestim i da nađem načina da obrišem i da sklonim
sve ono što mi je do sada bilo i što je smetalo i da, poput onog Bosanca kad je
vodio ljubav sa Mađaricom i kad su se opkladili da će voditi ljubav deset puta, a
onda su se prilikom brojanja zabrojali i nisu bili sigurni da l` su vodili ljubav osam
puta ili devet puta i onda Bosanac kaže Mađarici, kaže: Briši sve, idemo ispočetka!
Tako da, evo ja sad pokušavam da vratim ovo moje diktiranje na početak i da
uhvatim neki red kojim ću slati Nini priču za pričom i ovo moje memorisanje duše
nije loš naziv. Memorisanje duše. Svega ovde ima u ovim beleškama, ima i
preispitivanja, ima ispovesti, toga ima na pretak. Ima razotkrivanje svih mojih
slabosti kojih se ne stidim, a isto tako ima i vapaja za Bogom, samo što ovde i u
ovim diktatima nema molitve. Naravno, sve se nauči, a i ja se obučavam da
prilagođavam logiku razmišljanja i pripovedanja tom nekom narativnom postupku
koji treba da mi se pokaže kao praktičan. Sedenje za kompjuterom mi nikako ne
prija. Ono me spušta i nekako uskraćuje mi količinu kiseonika i ne mogu da dišem,
nemam dovoljno kiseonika i onda mi se stvara volura tu u glavi i dešava se da
imam prekide. Moram namestiti sistem, red, ili ipak da pišem datume ili da
unapred kažem datume. Da naučim da kad otvorim i kad uključim snimanje, da to
traje duže. Da bude tih petnaestak minuta kolko dozvoljava telefon. Da mogu da ga
ispunim, jer šta mi se desi? Desi mi se da ne podesim dobro, pa onda iz više puta
mi se prekine, pa ne uspem da ga uključim kako treba i tako... Sve mi je jasno. Sve
su ovo procesi koji će se usavršavati. Ja ću svakako to da usavršavam. Čuo sam se
juče takođe i sa Aleksandrom Horvat na Senkinu preporuku. Videću... Ona ima
ponudu da ovo dvorište koje je prepuno krtoga da mi predloži neku osobu koja bi
mi pomogla da taj krtog sklonim i da ga podesim da svako bude u nekom svom
redu. Ja već vidim koji su to redovi. Ja već vidim, sama pomisao na krtog je
pomisao na pravljenje reda. Kako je jedan pesnik rekao: Čišćenje oružja. Da. Ne
može se na sto strana, al me je... Ovi su me romani sad povukli, jer su me vratili
daleko u prošlost i dovukli su me do vremena sadašnjeg i uskladili su me na to da
imam svest da je sve to moj život i život moje duše, a da u svemu tom imam jako
veliku istrajnost i da, evo sećam se, jasno otvaram slike svih ljudi i svih događaja i
doživljaja, vraćam film na sve to i u svemu tome, recimo u drugoj knjizi u romanu
Draga Saveta mi fali Boga. Fali Boga. Saveta je bez Boga i to meni smeta. Neću
svet bez Boga. Oću s Bogom. Ja oću s Bogom. Ja se zovem Radovan i hoću s
Bogom. Ja sam verujući čovek i samo s Bogom i nikako drukše. Međutim, ovaj
roman me je povukao na drugu stranu, jer tada je to rađeno, junakinja je bez Boga.
Zato i strada na taj drugačiji način. Jasno. Ne treba mi niko da mi to pomaže da
očistim taj krtog. Ja znam šta je krtog. Krtog je to kad izvadiš onaj deo duše koji je
nekad morao da se iskaže na drugačiji način i koji je trebao da bude bez Boga.
Dostojevski kaže da je religiozne delove u Braći Karamazov, kad je pisao, trebalo
mu je puno vremena, a kad je trebalo da ima ove kontra, kad je trebao da govori
crno i kad je trebao da govori protiv Boga i kad je Ivan Karamazov se pobunio
protivu Boga, da je to išlo lako. Kod mene se u Savanima Ivan Karamazov koji je
iz romana Braće Karamazovi prešao kod mene u moje romane o novozenitistima i
koji je tu ideju bogoubice, oceubice pokazao na jedan drugačiji način, ne toliko
vidljiv način, čoveče... A to je zaboravljeno, kakve sam ja tu velike ideje
bezbožničke, nihilističke usadio u taj roman. U duhu sa vremenom moje mladosti,
Bože... Bože, molim ti se. Sad vidim šta je. Da... Da. Ne mogu to da objasnim
nikome, zato što me je sada prosto stid da kažem to. Stid me je da kažem da je Ivan
kod novozenitista nastao kao projekcija, produžena projekcija Ivana Karamazova.
Ja ga ne karakterišem. Svako od tih mojih novozenitističkih junaka je nosio sebi u
osnovi jedan lik iz književnosti. Lena je u sebi objedinjavala Nastasiju Filipovnu i
još neke junakinje, sad moram da se vratim, da se setim, Bože sve sam to
zaboravio. Sve sam to potisnuo i istisnuo. Da, Nastasija Filipovna. Bože... I Miškin
je bio tu i Rogožin, da, da... Dakle, Savani su vraćanje na moju lektiru, jer oni u
osnovi su potaknuti velikim romanima Fjodora Dostojevskog, a jedan od tih
velikih romana je vezan za Nikolaja Vsevolodoviča Stavrogina, jedan od tih
velikih romana nosi naziv Zli dusi. Bože, fala ti na spoznaji. Gospode, uvek si tu da
pomogneš.
