Skuvao sam kafu, ne u pravom smislu te reči. U vodu hladnu sam dodao iz kesice 2 u 1 kafu i zakuvao sam, u stvari ne zakuvao, izmućkao sam 2 u 1 i tako napravio, kako to moja žena kaže, hladni Nes.
Pijem ga pomalo i pokušavam da vratim film na period kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Na period kad je u našoj kući bio Radovan koji je jedno vreme radio i prihvatao te poslove koje mu je otac davao. Onda se kao nešto su odlučili on i majka njegova, a i majka je u isto vreme imala i jednog čoveka iz komšiluka koji je bio raspuštenik i imao je sina Radišu koji je obožavao rock and roll, prostoriju, jednu sobu je imao koja je bila oblepljena sa slikama bendova, rokera, pevača i to uglavnom stranih bendova. To je bio neki trend.
Radiša je imao nadimak Šapišaka, jer je jednom pogrešio govoreći „paprikaš“, pa je onda rekao „šapikaš“. Zanimljivo je da je Radovan, u dogovoru sa majkom i u dogovoru sa Baticom koji je bio njihov prijatelj i koji je brinuo o deci sa druge strane, a deca su imala penziju od oca koju je majka nasledila i dizala, su se dogovorili da Rada nađe neki drugi posao i zaista on je dobio posao u zadruzi. I to je bio posao za stalno, pošto je, rekli su spominjali su njegovog oca koji je bio vredan i koji je bio radan, Zlatu i koji je imao u uhu zlatnu minđušu. To se obično stavljalo deci koji su jedninci.
Naravno, moja porodica je ostala bez Rade, ja sam se oslobodio nekako te neke konkurencije porodične, ali isto tako sam pokvario bio odnose u školi. Jednostavno sam ušao u te neke filmove koji uopšte nisu bili pozitivni i nisu bili dobri i počeo sam u večernjim satima da, bežeći kroz vrata od predsoblja, da izlazim u centar i da ulazim u glavnu kafanu. Naravno, za decu mog uzrasta i za osnovce to nije bilo dozvoljeno. Jednostavno sam ja, družeći se povremeno sa starijima, shvatio i naučio da treba da budem malo drčan i bio sam drčan što mi, sad vidim, i nije dobro stajalo, ali sam ja mislio da sam ja veliki frajer. Kakva glupost... Da budem naivan i da mislim, a i neznajući, da mislim da imam veliku vrednost...
Evo, nikako da se vratim na ovaj snimač... Čudne stvari...Uporno pokušavam da dođem do onog trenutka kad sam u završnim godinama osnovne škole iz muškog wc – a nogom otkovao dasku od ograde koja je delila školsko dvorište i školski wc od baba Jagodine i baba Meline bašće. Ne znam ni čija je to bila bašća tačno sad, ali znam da smo tu nekada, uvek se odlazilo i da su se krale jabuke i tamo sam iza wc- a poljskih pušio. Sa mnom su dolazile da puše Beba, dolazio je da puši Milan Morgan i još po neki. Bilo je to pušačko mesto broj jedan i mislim da su poslužitelji znali da je to mesto služilo nekim problematičnim đacima za pušenje. Da li je to bila istina? Jeste. Koliko sam sad sve ovo ispreturao, ne znam, ali ovo je tok sećanja svesti. Tok svesti u sećanju, a sećanje je na preskoke, jer ne mogu da povadim sve slike. One su kao u nekim džepovima, kao da su skrivene i tek kad izvadim jednu, onda mi se pokaže druga i ne daju mi mogućnost da biram reči, već su reči one koje naiđu, a nailaze u različitim intervalima. Nailaze i nailaze...
