Struktura romana zasniva se na fragmentaciji i polifoniji: smenjuju se dnevnički zapisi, esejistički pasusi, ispovesti i umetnuti tekstovi, čime se brišu granice između fikcije i dokumenta. Ovakav postupak omogućava višestruke perspektive, ali istovremeno stvara utisak namerne narativne rasutosti koja odgovara temi unutrašnjeg i spoljašnjeg haosa. Metatekstualna dimenzija dodatno naglašava samosvest dela – roman neprestano propituje sopstveni status, granice pripovedanja i mogućnost istine. Posebnu slojevitost tekstu daje stalno prisutna politička i društvena podloga,