Stevan je bio doktor nauka s mekom dušom paora. Gde god da je putovao po svetu, zvao je kući da pita kako su mu najmiliji i kako mu je njiva. Imao je široku dušu pravog domaćina, uvek željnog društva dragog gosta i malo divana. Bože, kako je Stevan voleo da ugosti. Voleo je slavu najviše zbog gostiju, da ih počasti, da im ugodi. Njegova slava nikad nije bila posna. A osim obilja hrane, doveo bi i muziku, a kad bi dobro raspoloženje bilo na vrhuncu, sam je pevao „Od Bingule Rada”, pa recitovao stihove Josipa Kozarca po kojem nosi ime mala ulica bez ijednog broja na koju izlazi njegov kibic fenster, a na kraju bi otpevao „O, Sole mio”. Sve za drage goste. I večeri indijske kulture koje je Monika priređivala, pretvarao je u večeri srpskog gostoprimstva.
Stevan je bio kozer, šarmantni sagovornik koji će vas nasmejati i oraspoložiti svojim pričama i dosetkama. Pričao je sa svima s istim poštovanjem, od piljarice na pijaci do kolega s Univerziteta. A voleo je divan naš bački, gde volimo pričati o ljudima i sudbinama, a malo i o zemlji i vremenu. Voleo je odlaziti u kafane i restorane, ali Stevan nikad nije pio, on je dolazio na čašu dobrog divana. I voleo je muziku, tamburaše, znao je sijaset pesama koje malo ko zna, starinskih, za dušu. I nikad nije išao bez para, uvek je imao u džepu dovoljno da plati tamburaše i počasti celo društvo. Stevan je voleo sve što ga je podsećalo na neka bolja, stara vremena i ljude, bilo to stara pesma, starovenski nameštaj, običaji ili stara jela. Stevan je bio čovek starog kova, poštovao je veru onako kako su je poštovali i njegovi stari koji je se nikad nisu odrekli, ali bio je tolerantan i prihvatao sve bogatstvo saživota svih vera i nacija u Ravangradu. Stevan je voleo svoje najmilije, sina Nikolu, ženu Moniku, svoj posao, svoje kolege, svoje rođake, komšije, svoju kuću u Konjovićevoj, svoju njivu, svoj grad. Voleo je konje i polja suncokreta. Voleo je sve što je lepo, jer je voleo život.
Jedino nije voleo one koji su njegovoj porodici uzeli zemlju, ali im je oprostio, i nije voleo doktore. Imao je tu crtu čestu kod naših ljudi da izbegavaju lekare i predaju se u ruke dragom Bogu ili se sami leče. Doktori u Kamenici su sve učinili, hvala im, ali Stevan je morao otići, jer život na dijetama i tretmanima, ili život u krevetu, za njega bi bio gori nego smrt. Makar je živeo do kraja života po svom, neka je.
Ime Stevana Maširevića će se još dugo citirati, jer je ostavio trag u fitopatologiji, ali još dublji trag je ostavio u našim srcima i sećanju. Zato što je imao veliko i čisto srce, bio neponovljiv, dobrodušan i srdačan, a danas je takvih jako malo.
Tužni smo jer smo izgubili oca, muža, brata, zeta, rođaka, prijatelja, kolegu, komšiju, ostali bez dobrog i dragog čoveka. Nama koji verujemo da smrt nije kraj, ostaje uteha da ćemo se ponovo sresti ili tamo gore, ili u sledećem životu.
Stevan je uvek želeo da kupi salaš i vrati se na zemlju svojih dedova. Nadam se da tamo gore ima salaša, i konja, i tamburaša, da ga čeka njegova Diva SM i da u nebeskim čezama u laganom kasu obilazi nebeske salaše dok ga „prati tamburaš i gajdaš”.
Прикажи мање
