Драги Радоване,
Са поносом и захвалношћу примио сам вест да је роман „Брат” ушао у ужи избор за награду за
животно дело коју додељују Матица српска и Банатски културни центар. Чињеница да је мој
дванаестогодишњи, исцрпљујући рад на роману препознат од стране значајних установа за српску
књижевност и културу чини ме изузетно срећним.
Као што знаш, наше пријатељство траје готово пола века. Оно је за мене светиња и једна од
највреднијих ствари у животу. Имали смо неслагања и сукоба. Разлике у мишљењу и деловању на
уметничком "бојном" пољу нису биле разлог да не будемо верне слуге уметности речи и
преносимо њену лепоту на сваком кораку и сваком месту. Управо због ове чињенице, из најдубљег
поштовања према Теби, Банатском културном центру и Матици српској, донео сам одлуку да
изузмете мој роман из даљег разматрања за ову награду.
Моји етички ставови ми не дозвољавају да примим признање од установе на чијем је челу мој
близак пријатељ. Свестан сам да би могућа награда, без обзира на књижевну вредност романа
„Брат”, могла да баци сенку сумње на Твоју непристрасност и на исправност самог избора у очима
јавности. Желим да потпуно заштитим Твоју савест и честитост... Срби све више воле да кажу
интегритет.
Морам да заштитим углед и име једног од најважнијих обновитеља српске културе у првој
половини деветнаестог века. Његов рад уз несебичну материјалну помоћ Текелија Саве буквално
спаси Матицу српску од гашења и подиже јој углед. Павловић премину у тешким околностима и
сиромаштву 1854. године у свом родном Карлову. Тек дванаест година након смрти подигнут му је
достојан надгробни споменик у црквеној порти.
Због ових чињеница морам да заштитим и наше пријатељство и несебичну жртву и подвиг
Павловић Теодора од било каквих злонамерних тумачења.
Својом одлуком чиним нешто што је данас незамисливо. Враћам достојанство и тежину и
писаној речи и књижевним признањима. У земљи где има више награда него писаца, награде су
одавно изгубиле свој смисао. Постале су део ситних и крупних поравнања, нагодби и
"пријатељских" рачуница по калупу „ја теби, ти мени”. Част изузецима.
Управо због ових, свима уочљивих чињеница, доказујем и сведочим да ми је изнад свега стало
до чисте књижевне часности, поштења, непоткупљивости и доследности. Роман „Брат” је ушао у
избор због своје врсности, изузетности. Тако ми Ти рече. И то је већ велика победа за књигу. Још
је већа што и наш друг Миливој Ненин тако мисли и осећа.
Овим чином сведочим и указујем на темељну вредност у животу људи-пријатељство. Наше
полувековно пријатељство не могу, не смем и нећу да изложим чаршијским оговарањима.
Ти си мој пријатељ.Твоја подршка мом раду током свих ових деценија није била упитна. Мени
лично је већа и важнија од било ког званичног признања. Надам се да разумеш моју потребу да на
овај начин сачувам чистим наше пријатељство, име и дело Павловић Теодора и књижевни простор
у којем обојица делујемо.
Члановима одбора желим много успеха у коначном одлучивању.
Срдачно, с љубављу и поштовањем,
Милутин Војислав
