Tri zvižduljke
Postoje ljudi koji čitav život nešto zvižde i nešto sviraju sa ustima, a da niko ne može da odgonetne koja je u pitanju to pesma. Često i kad bi njih same pitali kako se zove ta pesma koju zvižde, ne bi odgovarali ili bi nešto promumlali ili pak zabašurili kako ne bi morali da daju pravi odgovor za to.
Jedan od tih ljudi je Braca Njaca. On je visok, krupan čovek i imao je unuka Račiku, Radovana. Mislim da se i deda zvao Radovan... On je svirao nešto i stalno je zviždućao, bio visok čovek, nosio je opanke i reklicu. Na glavi je nosio šešir i terao je dve kobile o dugačka kola. Onda kad je došlo vreme za špeditere, kupio je špediter od naše Zem zadruge koja je počela da se bavi proizvodnjom špeditera.
Unuk mu, Radovan je, među prvima počeo da sluša rock and roll i deviza mu je bila ona koja je bila u šezdesetim, hipi, kaže: Živi brzo i umri mlad! Nosio je dugu kosu i na sredini glave je imao razdeljak i kosa se spuštala, bila je riđa, talasasta i spuštala mu se jednim delom čak i preko lica. Mlad se oženio, zaposlio i nekako, kad mu se rodio sin ili je trebao da mu se rodi, sad nisam siguran, vozeći auto, belog Fiću, dok je putovao na posao na Branu u Novi Bečej gde je bio jedan od ljudi koji su sedeli tamo i, ako se ne varam, naplaćivali prolaz, poginuo je.
Deda je tad, posle smrti unuka kog je obožavao i koji je živeo sa njim za razliku od sina i snaje koji su živeli u drugoj kući, deda je prestao da zviždi pesmu koju je stalno zviždio. Nekako je zamuk`o, povuk`o se i nije mogao da više zasvira. Praunuka je voleo, ali nikada nije otišao kod snaje da ga vidi.
Druga zvižduljka koja je bila posebna je zvižduljka Nede Beljušike klonfera i harmonikaša čija žena Kata je nekada bila pevačica, a u starosti je učila decu harmoniku da sviraju i kod nje su đaci odlazili da sviraju. Kaže, ko te je naučio da sviraš? Kaže, naučila me je Kata Beljušikina. Neda Beljušika je bio klonfer i u ono vreme kad se posuđe nije kupovalo, kako se govorilo svake mešnje, kad se kaže svake mešnje, mislilo se na mešnju hleba koji se jednom nedeljno mesio. Dakle, kod njega su nošene šepre i on je sa velikim nitnama i na svoj, majstorski, zanatski način, zapušavao rupe. Pogotovu ovo veće posuđe koje je dobijalo i imalo rupe.
Neda je zviždućao jednu pesmu blizu šezdeset godina, pošto je i za vreme stare Jugoslavije bio harmonikaš, bio je muzičar, a nama deci je govorio, čiji si ti, jebem ti babu tvoju?! Naravno, nama je on bio interesantan, onako bez zuba sa stalno nameštenim za svirku ustima i sa tim njegovim psovkama koje su bile sočne i nisu bile svakidašnje.
Živeli su u sokačetu u dužnoj, zemljano zidanoj kući, tu pored Bačije Lavićevog koji je bio stari kafanski čovek i koji je onako visok kao jablan često bio u prilici da, sa palicom, sedi u kafani koja je bila puna sveta i da, sa rukama i bradom na palici, gleda kako se kartaju, kako viču, kako psuju i kako jedni druge nadgovaru. Nedu sam izgubio iz vida negde krajem šezdesetih godina. Nestao je on, umro je, a umrla je i njegova supruga Mara. Jedino je ostala ta priča koja kaže, on je učio da svira `armoniku kod Kate Beljušikine... Što je bilo nešto posebno.
Treća zviždaljka je bila zvićdaljka mog ujaka Mikeca koji je bio majstor, mašinbravar po struci, bio je oženjen iz Beodre sa Velinkom. Sa njim je živela i moja baba Zorka i ja sam često odlazio kod njega i kao mali i sam i odlazio sam i sa majkom i ocem, a on je, videvši da je Keka Grbićeva rođaka njegova, sa kojom je u zajednici i napolici otvorio kruparu u Kekinu kuću i u Kekin lokal, on je videvši da je to dobar i unosan posao, rastao se poslovno sa Kekom, koja mu je inače sestra i otvorio je kod sebe u kući u lokalu kruparu. Dok je krupio, on je zviždio. Kad je izlazio iz krupare napolje, opet je zviždio... Usta su mu stalno bila nameštena na zvižduk.
Jednom prilikom mu je brat moj, kad je već prošlo tu puno vremena, kazao, a naravno bili su na njivi i vršilo se žito. Inače, moj ujak Mikec je prvi u Jugoslaviji od Zmaja kupio privatni kombajn i Zaharije Trnavčević je dolazio da ga intervjuiše i pošto su njegovi sestrići i bratići bili kod njega da rade i da vršu, pitali su je l` su zadovoljni, šta bi voleli? A moj brat je rekao, ujo, vol`o bi da znam koja je to pesma što zviždiš? Mi nikako ne možemo da odgonetnemo koja je to pesma. Mikec nije odgovorio svom sestriću. Nastavio je i dalje da svira istu pesmu. Ušao je u legendu kao čovek koji je kupio prvi privatni kombajn u Jugoslaviji i slikala ga je televizija, što je bilo tad jako veliko i važno, a pesma koju je svirao i zviždio do dana današnjeg nije ostala i postala poznata.
