Danas je petak, negde je oko 22 h. Trebalo bih da spavam. Ne spavam. Danas sam u više navrata koristio masku i večeras sam je koristio, međutim, ne mogu da zaspim. Nešto sam u čudnom stanju. Poslednjih nekoliko dana noge mi otiču. Na preporuku Mirjanine prijateljice koja je kardiolog iz Beograda pijem po dva Lasiksa dnevno kako bih izbacio vodu i zaista izbacujem vodu. To mi se najednom počelo dešavati, ranije nisam imao tih problema sa vodom. Ne znam šta to treba da znači...
Psorijaza mi je proradila. Sad će biti da gotovo četiri meseca nisam primio biološku. Možda psorijaza radi i zbog toga.
Danas sam trebao da idem za Novi Sad na gastro, međutim, sestra je javila da u apotekama nemaju lekove, tako da sam prihvatio, evo, da strpljivo sačekam kad bude da dobiju lekove, pa ću onda da idem na terapiju.
Maja mi je poslala fotografije. Ima interesantnih. Kaže, tužne su mi oči. Zaista su mi tužne oči. Tužan mi je pogled. A, evo... Otimam se. Moja filozofija je da se iz tuge radost rađa. Međutim, malo je radosti sad u poslednje vreme osim one velike koju mi je Gospod dao da je prvo mene spasao iz kome u bolnici, a isto tako i pomogao da se Senka porodi bez problema i da mali Lavić dođe na sreću svih na svet. Da unese nadu i trunku vere da će u budućnosti neko biti tu da eventualno odbrani nas koji smo potrošili svoje vreme, ali imamo želju još da kao nešto ga trošimo, da još uvek ima nade da će nas neko pomoći, podržati i da će nas neko spojiti sa novim vremenom. Učiniti da se i mi prepoznamo kroz njihov lik u novom vremenu.
Različite priče mi padaju na pamet i različite misli. Danas sam malo gledao Savane. Moj roman koji je juče stigao i Andrea je izabrala tri kratka dela iz recenzija Viktora, Mladena i Katarine. Svidelo mi se. I svidela mi se priča. Bože... Čudne su to stvari. Devet romana, ali mislim da ćemo morati da imamo i deseti. Nešto sam gledao ovamo u mejlovima, pa vidim da sam vadio i sakupljao delove za deseti roman. Ne zato što sam ja to planirao, već zato što jednostavno nisam stigao da povežem i uvežem sve fragmente koji su bitni za tu priču.
Večeras je Nikola rekao da ga boli stomak. Jaukao je. Malo vikao, tražio od Silvije da mu daje lekove, što je ona učinila, ali je bio vrlo bezobrazan i ružno se poneo prema majci koja se toliko žrtvuje za njega. Retko kad smo razmišljali i ja i moja supruga o tome koliko je složen život kad imaš prvo bolesno dete, pa onda bolesnog čoveka. Za pojedince. Država to ne razume. Drugi koji nemaju tih problema, ni oni to ne razumeju, al` opet mislim da je to Gospodnja volja i da nam daje taman onol`ko tereta kol`ko možemo da nosimo. Da se ne bismo preterano uspalili i da ne bi se zaigravali kao mladi konji kad se najedu zobi, pa se zaigravaju i postaju neukrotivi. To nije dobro. Poslao nam je Nikolu da nas spušta na zemlju sa svim svojim zahtevima, prohtevima i sa svim svojim problemima.
