Zove me Sava danas, Crnjanin, a i juče me je zvao, pričao je Katarini, a i Katarina je čula od drugih ljudi o mojoj Banatskoj epopeji i želeo je kao da kupi pa da nosi Katarini, međutim ja sam mu rekao da ne treba da kupuje kako bi joj poneo, jer ću ja pokloniti da joj odese. Isto tako i ovu treću knjigu od Raše Šokolovačkog. Sava mi je rekao da su se oni prezivali Šokolovački, njihova baka i majka. Devojački...
Kaže da idem ja, on i Ibrahim da idemo zajedno kod Katarine u Beograd. Nažalost, ja sam mu rekao da ja ne mogu ići, a onda je on rekao da će ići on, Ibrahim i Vesna. Ništa protv nemam. Ja ću knjige dati. Tako da, poslaćemo poklone i pozdrave.
Sećam se kad nas je Ivan primio prvi put u Jumbes banci... Za mene je to bio susret sa istorijom. U prostoriji na zidu ispred njegovog kabineta je bila velika slika Josipa Broza koji aplaudira, što je simbolično trebalo da kaže da je Ivan ostao dosledan svojim komunističkim idealima i idejama i da je ostao i dalje na liniji levičarske titoističke politike. Pričali smo o različitim stvarima na tom prvom sastanku, ja sam mu u kratkim crtama ispričao šta je to što radimo. Sava je podupirao tu moju priču, a onda posle tog nas je odveo... Da, onda su došli njegovi izvršni direktori, a posle tog nas je odveo, malo smo razgovarali sa njima, a posle tog nas je odveo dole u restoran na ručak.
Jumbes banka je banka banaka. Interesantno je da je tamo bio Titov kuvar Dule i tom prilikom smo išli ja, Sava, Simon Grabovac, Minja je vozio i on nas je odveo na ručak. Pio je čaj, nije pio kafu, bio je veliki gospodin. Blage naravi... Ivana su zvali Ivica, možda bi trebalo nekoliko priča da napravimo o odlascima kod Ivana Stambolića i o razgovorima sa njim, a posebno bi trebala da ide priča o njegovoj sahrani.
