Inače, ušao sam u sobu i Silvija je otvorila prozor. Spolja je zapahnuo vazduh sa mirisom silaže i kravljeg đubreta. Dakle, to preko ćooška, sa druge strane mi dolazi miris iz sokačića Duše Bumbara i Duška Đuričinog.
Dakle, zanimljivo je da su stvari i dalje složene. Nikako da se izađe iz agrarnog miljea. Selo nam još izdaleka smrdi na krave. U periodu sankcija ljudi su iz nužde počeli da drže veći broj krava i proizvodnja kravljeg mleka je u selu u jednom trenutku bila i do četrdeset hiljada litara dnevno. Četiri vagona... Četrdeset tona dnevno što nije bilo uopšte malo. Krave su lepe, rekla je moja prijateljica Tanja, ali smrde. Da... Tanja Rakušić, slikarka. Neobična pojava. Čudne su to stvari...
Selo se menja. Što više stoke i što se više zemlje radi time selo postaje sve manje. Agro – biznis vodi dvadesetak porodica u selu, a svi ostali su proleterijat, malo je biznismena. Malo je preduzetnika. Baviti se zemljom znači baviti se proizvodnjom kakva je bila i kakva se sprema i vidi i vodi u trećem mileniju, ali ne nikako nije u skladu sa ekološkim potrebama savremenog čoveka.
Još uvek pijem Aminofiline. Oni me čine uspavanim, drogiranim, Aminofilin mi pamćenje krati, Aminofilin mi smanjuje mogućnost da vidim. On utiče na slabljenje vida. Nadam se da ću, kod sledeće terapije kad počnem, nositi masku i biti u prilici da smanjim količinu Aminofilina.
