Izozleđivan sam. Osećam ove noći sa svih strana, preko muzike iz parka koja dopire od šatora ciganske svadbe koja broji nekoliko stotina ljudi, gde svira muzika koja tupi mozak i čini da se osećaš svakog trena sve glupljim i glupljim. Preko finih odela koje je lokalna ciganija stavila na sebe imitirajući, sa zalizanom kosom, italijansku mafiju u Americi u dvadesetim, tridesetim godinama... Pedesetim... Gde svi pokušavaju da, dajući pare na muziku, pokažu svoju moć, gde svi tapšu i plješću, vesele se i smišljaju kako i na koji način da izvedu sledeću prevaru. Kako se iz svega tog neopaženo izvući i kako se okoristiti drugima. To okoristiti drugima to je norma. To je pravilo. To je romano pos`o.
Umoran sam od svih tih spoljnih prevara gde moj svet biva ispunjen gordošću, narcizmom i promiskuitetnom varijabilom koja se očituje kao veselje i najveća radost u zajednici koja nije nacija, koja nije nacion. Koja nikad nije imala državu. Koja nema istoriju, koja je spremna da živi od toga što će parazitirati na drugim društvima i što će se čuvati i okorišćavati svim onim ljudima koje dotakne i koje poznaje.
Muzika se čuje i kaže: Kad cigani pravu svatove onda kere jedu. Ćevapčiće sokakom... Onda im se desi da nekad posle tih svadbi velikih propadnu ili se gosti ne odazovu na način finansijski kako bi trebalo da im pokriju i finansijski opskrbe svadbu, pa onda padaju u bedu. Obično to je kad žele da se dokažu. To što muzika dopire u moju sobu iz centra, nekoliko ćoškova dalje, nisu samo ciganska posla, to su i naša posla, oni nisu spremni da ništa daju zajednici. Oni od zajednice žele samo da se asimiliraju i to i rade.
