Juče mi je u gostima bila Senka sa sinom. Nekako je sve bilo neobično. To malo biće je unelo neku treperavost i emociju kod svih nas. Zaista deca umeju da probude onaj čudni, inteligibilni svet kog ranije i nismo bili u dovoljnoj meri svesni.
Komšinica Anka je pekla kifle sa pekmezom. Svi smo jeli. Nikola je hvalio, kaže, mnogo su lepe, moram uzeti još jednu i tako u više navrata. U jednom trenutku je ponestalo pelena. Senka nije predvidela da li će imati dovoljno ili neće. Silvija je otišla i donela moje pelene koje su ostale od bolnice. Isti dan smo izašli iz bolnice oboje. I on i ja u pelenama, s tim što sam ja svoje skinuo, a on je na putu da raste i on će njegove skinuti bar još nekoliko meseci. Šetali su ga po dvorištu malo, malo ga je Senka vodila do BKC – a, da li je od vazduha ili od promene ili zbog glasova naših koji smo mu novi, često je bivao gladan i tu svoju glad je iskazivao plakanjem i onda mu je Senka davala da sisa. Zanimljivo je da, kad dete sisa, onda ne možeš odmeriti koliko je jeo, koliko nije, ali po količini mokraće se vidi da je dosta sisao.
Predveče je došao Saša i on je bio vidno raspoložen. Istina je da poslovica kaže da i mator konj voli ždrebe, e pokazalo se da mi svi zaista osećamo tu neku tihu radost zbog prisustva jednog novog života koji se rađa i koji stasava i koji, s Božjom pomoći, se kreće ka nekom stabilnom životu koji nudi dečaku detinjstvo.
