Nedeljno prepodne. Razmišljam kako to život ume da učini da čovek shvati da mu je samo malo potrebno kako bi mogao da živi dalje. Kad se očistimo od prenapregnutog ega, od slavoljublja, častohleplja i svih ostalih socijalnih i građanskih bacakanja naših sa željom da se pokažemo što veći i važniji, značajniji...
Kad se svega toga odrekenmo i kad nas Gospod usmeri na nas same, kad nam da bolest koja će nas oplemeniti i koja će nam pomoći da se očistimo od sluzi raznoraznih iluzija kojima smo se mazali i kojima smo se farbali, a sve sa željom da budemo važniji, da budemo značajniji, da se činimo većim i važnijim, a sve to baš i nije bilo plodotvorno. Osećali smo potrebu da govorimo, da se samoveličamo, a u stvari time ništa nismo postizali. Time smo se samo obmanjivali i naše najbliže smo obmanjivali.
