Naši glasovi kojim se večnosti dodvoravamo često su prozukli i ne daju nam ni pravo lice, ni prave odgovore da znamo ko smo, gde smo i kamo idemo. Naši glasovi nas samo mađijaju i čine tu maglu obasjanu mesečinom oko nas, da verujemo da smo nešto uradili, a da to što smo uradili drugi ne vide onako kako bismo mi to želeli, a onda da nas sve to koleba! Da nismo dovoljno uradili i da treba da radimo još bolje i više, a Bog nam je u stvari dao samo da živimo.
Gospod nam nije nametao naše profesije i naše težnje ka moći i ka uspinjanju na lestvici društvenog života i društvenih vrednosti. Mi to sami jedni od drugih pregledamo i sami se jedni drugima pelcujemo. I sami jedni drugima stvaramo te haose iz kojih se malo kad i malo zašto izvlačimo svesno.
Neke igranke treba prekinuti. Sa njima treba završiti i sa njima treba tražiti načina da se ode dalje i da se zaboravi više.
