Priprema za intervju – Radovan Vlahović
Kada je u pitanju moja Epopeja o Novozenitistima mnogo toga se promenilo u poslednjih više od četrdeset godina od kad ih pišem, a i u poslednjih više od šezdeset godina od kako su bila dešavanja 1968. godine i uopšte dešavanja u šezdesetim godinama.
To je bio svet bez Boga. `68. je tražila mladog Marksa. Studenti i revolucionari su želeli da pokažu da Tito nije dovoljno levo, već da treba da bude još levlje. To je svet kad je Niče rekao: Bog je mrtav! I stvari se nadovezuju dalje.
Čitavo moje stvaralaštvo dosadašnje se deli u dve kolone. Ima dva stuba glavna. Prvi je onaj banatski i to su Banatske priče i epopeje, a drugi je ova Novozenitistička epopeja koja se sastoji iz tri triptiha, romana. Prvi triptih počinje romanom Evo čoveka, Samaroplavetnilo i Varvarogenijem. Drugi triptih se vezuje za romane Noćni razgovori sa sestrom, Dnevnik virtuelnog zavodnika i Gospodin Snevalo, da bi ovaj treći triptih romana nosio sledeće nazive: Zavera, Draga Saveta i Izdaja.
U novijem vremenu i u dvadesetom veku revolucije su česte i tako je i jedna revolucija koju smo mi imali ovde 1968. godine, Studentske demonstracije, primljena i preuzela pelcerje od Francuza koji su s kraja šezdesetih godina imali masovne demonstracije, studentske, za koje nisu znali ko ih je potakao, a bila je to CIA koja je pokazala da Francuzi i niko na svetu više ne sme da pita zašto Amerikanci štampaju pare bez pokrića u zlatu.
Svaki od tih romana iz Novozenitističke epopeje se može na više načina tumačiti kao i sama epopeja koju možemo tumačiti kao moju korespodenciju sa lektirom. Dok u romanu Evo čoveka korespondiram sa Fridrihom Ničeom i sa Emilom Sioranom,sa oOtom Vajnjegovom filozofijom, sa njegovim nihilizmom, a i svešću da Boga nema, isto tako u romanu Samaroplavetnilo korespondiram sa negativnim utopijama koje su u vremenu budućem te koje će pokazati koliko smo kao ljudi i kao čovečanstvo zastranili i koliko smo otišli u svet koji nikako ekološki ne možemo da opravdamo. Treći od romana je korespodencija sa Sen – Džon Persom i nosi naziv Varvarogenije, sa Lučom Mikrokozma Njgeoševom i sa Andreaom Židom.
Dok u sledećem triptihu roman Noćni razgovori sa sestrom korespondira sa Georgom Trahlom i sa tom pričom gde su šezdesetosmaši, to jest Novozenitisti dali sebi imperativ da će, ne budu li uspeli da svoju poetiku plasiraju i da pokažu na pravi način da je svetu ukažu i iskažu, da će izvršiti kolektivno samoubistvo.
Naravno, sledeći od romana nosi naziv Dnevnik virtuelnog zavodnika i bavi se mojom korespodencijom i komunikacijom sa Soranom Kjerkegorom i sa Stendelom i isto tako pokušava da otvori tu neku novu priču u eri kad postoje nove digitalne platforme.
Sledeći roman nosi naziv Gospodin Snevalo. On je moja korespodencija kako sa Francom Kafkom, tako i sa Jungom, a sve u želji da rasvetlim i pronađem koji su to čudni i neobični porivi koji su se izdešavali u životima mojih junaka.
Poslednji triptih nosi naziv Savani i prva od tih knjiga Zavera vraća nas u `68. i govori nam o tome da je Jan Palah, u želji da potvrdi svoju veru, u svoje ideje i u revoluciju, sam se spalio i oduzeo sebi život kako bi svojim životom potvrdio da je stajao odgovorno za ono što je govorio.
Sledeći roman nosi naziv Draga Saveta i on je moja komunikacija sa Sartrom i sa Simon de Bovoar koja je govorila da se ženom ne rađa, već se ženom postaje. I treći od tih romana nam otvara jedno pitanje sa kojim se nismo do sada suočavali, to je da postoji mit da je Sveti Sava od Boga izmolio za vaskoliki srpski rod da mu Gospod da posebne ljude i da se oni smenjuju u sledećih osam vekova koji će imati zadatak da štite i da brane vaskoliki srpski rod.
Treći roman pod nazivom Izdaja govori da su u stvari ti levičarski principi, mladalački, koji su bili nekada odbačeni i da se kroz katakombnu fruškogorsku eparhiju, o kojoj gotovo niko ništa ne zna, na jedan vrlo duhovan način desila transformacija da su Levičari i Komunisti shvatili da Boga ima i počeli su u njega da veruju.
Stilski gledano, svih devet romana su, svaki ponaosob, na drugačiji način pisani i oni su u stvari jedan mozaik stilski u kom sam ja, iskazujući različite modele pisanja, pratio zbivanje i događaje oko mojih junaka i gde sam uveo već od samog početka u roman velikog sporednog junaka koji se zove Radovan Vlahović i koji je nepisac, već je neko ko i sam učestvuje u toj novozenitističkoj priči.
Koji traga i koji kupi određene informacije i koji isto tako kupi tekstove novozenitističke, a sve sa željom da otkrije šta je to bila njihova misija i šta je, na neki način, manifest njihovog pokreta i šta je to što su oni u stvari želeli da ljudi slede u poslednjih šezdeset i više godina.
Novozenitisti su bili opsednuti samoubistvom i tek u jednom trenutku su doživeli preumnjenje, bilo je pitanje kad je i kod koga se desio taj okidač i onda su shvatili da Boga ima i da ta neka njihova korespodencija i komunikacija sa Dostojevskim i sa dostojevštinom kroz čitave njihove živote, kroz sve te njihove stavroginovske impute koje su uzimali i koje su imali, odjednom se sve to okreće na jednu sasvim drugu stranu.
Dakle, Novozenitistička epopeja je jedna ogromna korespodencija i jedan omaž romanu Zli dusi Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Odakle je čak i jedan junak, Ivan, pobegao i pridružio se Novozenitistima. Ivan Karamazov, koji je bogoubica, a onda su se svi transformisali! Svako ponaosob. Niko tu nije imao jasnu predstavu šta i kako će to biti, a bilo je.
Nakon prethodnih šest novozenitističkih romana ono što je ostalo nedorečeno to je da se otkriju novozenitisti. Da se otkriju junaci u pravom smislu te reči, da se pokaže koja je bila njihova zavera, a isto tako i da se kroz Savane pokaže na koji način su oni izdali sebe, vlastita uverenja, a isto tako i uverenja vlastite generacije kojoj su pripadali.
Naravno, kad smo mladi onda vrlo često idemo putevima koji nisu naši i putevima koje ne poznajemo. Tako je bilo i sa Novozenitistima. Oni su zenitističku estetiku i tu pobunu protivu tog slogijanstva srpske moderne francuskoj kulturi okrenuli na jednu sasvim suprotnu stranu i pokušali su da, kroz svoj manifest Novog zenita i kroz svoje traktate o radosti gde su umetnost shvatali kao potragu i žudnju za radošću beskonačnom i beskonačnog, a onda se docnije ispostavilo da to beskonačno je Bog i da su oni kroz svoje stvaralaštvo i sve ono što su radili, u stvari samo Boga tražili.
Naravno, nisu oni bili i prikazani kroz moje romane kao bogotražitelji. Oni ruski bogotražitelji koji su se usmeravali ka Bogu na jedan svoj pravoslavni način. Religiozno – pravoslavni način. Oni su, za početak, krenuli sa tim da pokažu snagu, hrabrost. Da pokažu da, ako nisu živeli u pravom času, da mogu da umru u pravom času kako ih je to podučavao u jednom trenutku Fridrih Niče, a i u ogromnoj meri je čitava novozenitistička priča, pa i ovi romani, ovaj triptih Savani su vezani za moj život.
Vezani su za moje mladalačke poglede na svet, vezani su za one trenutke kad smo se, opčinjeni i zaljuljani poezijom, još u kolevci zaljuljani poezijom Branka Miljkovića, poželeli da dosegnemo neku slavu.
Naravno, Novozenitisti su bili i slavoljubivi i častohlepljivi. Bili su isto tako i okrenuti ka tom nekom zlatnom teletu, a nisu želeli da priznaju.
Ako bi me neko pitao kako da definišem Novozenitiste, ja bih rekao da su oni personifikacija svih kreativnih mladih, na samom početku stvaralaštva, umetničkih grupa i grupa prijatelja koji su bili okrenuti tome da će kroz umetničko delo i da će kroz ono što oni stvore zadiviti svet, promeniti svet i pomoći učiniti da svet izgleda drugačije. Dakle, da će ga popraviti.
Naravno, takvih popravljača sveta kroz sve ove godine, to jest kroz hiljade godina kulture i umetnosti je mnogo. Ovde ja pokušavam da ispratim jednu generaciju koja se desila u mojoj duši kroz polivalentni oblik moje komunikacije kako sa Stepskim vukom Hermana Hesea, tako i sa idejama koje su se nudile u jednom vremenu.
Šezdeset i osma mi je, onog trenutka kad sam počeo da pišem i da se bavim Novozenitistima, a pogotovu sada kada sam uradio i završio i objavio Savane, ona mi je bila pogodna zato što je to najbliži termin bio kada su se dešavale neke studentske pobune i kad se govorilo da komunisti namerno na jedan kraj prave fabrike, a na drugi kraj studentske domove, da se ne bi sastali radnici i studenti, jer u tom slučaju će vlast da strada.
Dakle, moja polivalentna priroda je osetila tu potrebu da kroz likove koji su u stvari moji karakteri iskaže likove i da pokaže da u stvari njihova potraga za nečim beskonačnim je u stvari veoma, veoma iskrena i duboka, a onda, ako se vratimo da su Novozenitisti počeli da nastaju u osamdesetim godinama, do tada nije bilo ni jedne revolucije koja je bila bliže, a i `68. se činila nekako interesantnom, a onda sam otkrio da i dan – danas živimo tu `68. Da nas šezdesetosmaši vode.
Oni su nas uvukli u ratove. U podele. Oni su nas uvukli u neke novokomponovane nacionalne porive koji baš i nisu trebali nikome.
Kroz celu Novozenitističku epopeju često uranjam u nesvesno mojih junaka. U Savanima je to takođe prisutno i kroz to nesvesno pokušavam da doprem do nekih spoznaja koliko do spoznaja mojih junaka koji su u toj prvoj, može se reći, revoluciji posle rata, pa do današnjeg dana ne jedinoj pokušavali da otkriju i da spoznaju sebe i svoje najdublje unutrašnje, duhovne, estetske i religiozne pojmove i porive kako bi to izneli na svetlo dana i kako bi kroz sve to iskazali se pred Bogom i ljudima.
Naravno, posle te `68. godine bio je jedan pokušaj `81. godine da se desi revolucija i da se desi promena tim pre jer se već desila pobuna na Kosovu gde su se Šiptari pobunili i gde su to komunisti vrlo vešto zataškali i rekli da je to u stvari bila pobuna studenata zbog toplog obroka i zbog ishrane u menzama.
Zapravo, već tad govoreći jezikom komunista se desila ta kontrarevolucija. Isto tako se pobuna i događanje naroda desilo posle toga `88. godine sa Jogurt revolucijom u Novom Sadu i sa željom da Srbija iz tri dela opet bude cela. Da bi već negde 9. marta `91. godine se desila nova pobuna i nova revolucija, da bi 2000. godine se desila još jedna kojom je svrgnut diktator Milošević sa vlasti da bi, evo, 2024. se desila nova revolucija.
Moji junaci su prošli sve te revolucije, ne kao akteri i kao učesnici, ali su bili u prilici da ih prate. Takođe i ja pratim sva dešavanja i zbivanja i vidim koliko iluzija u svemu tome. Vidim koliko su stvari nerealne tim pre jer juče slušam na vestima da je pet hiljada revolucionara u Francuskoj u Parizu zatvoreno, a ovde kod nas kad je policija zatvorila nekoliko blokadera, pokazalo se da je to velika jeres i veliki greh što se tiče policije.
Dakle, u mojim romanima, pogotovu u ova tri, se otkriva jedna priča koja govori o junacima koji su isprva krenuli od želje da samoubistvom potvrde snagu i veru u svoje ideje, veru u svoju poetiku, da bi na kraju završili svako na nekom različitom mestu, a jedan od njih je završio i kao čobanin, pošto je prošao ratove kod Pede Barbula na salašu u Mesiću, to jest u blizini manastira Mesić.....
