Питања за Радована Влаховића
О новој романескној трилогији „Савани“
1. „Савани“ су нова романескна трилогија, али истовремено и наставак Вашег
дугогодишњег бављења новозенитистима. Шта је у том свету остало недоречено
после претходних књига и због чега сте осетили потребу да му се поново
вратите?
- Нови Зенит је трајан процес, а новозенитисти су уметничка група која је увек присутна кроз сва времена, како прошла тако и будућа, која сам ја у својим књигама и романима дао је само један сегмент живота младих људи стваралаца у другој половини 20 века и почетком 21. века.
Ја Нови Зенит дефинишем као стваралачку жудњу за радошћу бесконачног, а она датира од памтивека до дана данашњег и трајаће и кроз сва времена будућа и зато таман кад помислимо да смо са једним причама завршили да смо и опричали и да смо сад дефинитивно готови, а онда нам се отворе нови пропланци и нови вапаји за оним најузвишенијим и оном најузвишенијом тачком на небу, стваралачком небу, коју зовемо Новим Зенитом.
Приликом давања интервјуа морам да Вам кажем да признам да се плашим да ћу можда рећи нешто што не припада, нешто што је претенциозније од мог нормалног наступа и комуникације у књижевном животу, међутим писци воле да искоче из оног обичног и уобичајеног и воле да помере границе па макар и у корист властите штете.
2. У „Завери“ постоји и дистанца од готово пола века са које се посматрају
некадашњи догађаји и њихови актери. Колико та временска дистанца мења и
Ваш поглед на јунаке – да ли их данас боље разумете, мање осуђујете или,
напротив, јасније видите њихове заблуде?
- Како бих избегао да не будем апстрактан и мање читљив рећи ћу Вам апропо овог питања да сам јуче гледао неки интервју са Љубишом Ристићем који је уметник, шездесетосмаш, револуционар и који је на неки начин преживео и који се и даље труди да јуриша на небо са 70 и кусур година, саблиза 80 година.
Иначе, кад погледам сад са ове временске дистанце на јунаке моје, кад погледам на све њихове трансформације и мене, видим да их је живот ломио на различите начине и да оне прве идеје од којих сам ја кренуо кад сам почео да пишем о њима су се у многоме измениле. Дакле, бавити се и писати роман - идеја то је била моја жеља, али исто тако сам и покушао да пронађем јунаке и ликове који би били прототип мојих унутрашњих бића које сам пронашао, идентификовао кроз литературу коју сам читао и кроз живот који сам живео, а исто тако и кроз снове које сам одсањао.
3. Наслови три романа – „Завера“, „Драга Савета“ и „Издаја“ – већ сами по себи
носе снажан драмски набој. Да ли је у средишту трилогије заправо прича о
једној генерацији и њеним идеалима, или прича о ономе што се са идеалима
догађа када се сударе са животом, сујетама и временом?
- Моји романи су почети као моја кореспонденција са једним временом које је митологизовано и као такво понуђено мојој генерацији да ту причу доживимо као борбу читаве те генерације мислим на `68. Као борбу за неке велике и наднаравне идеале, наравно пишући о њима ја сам кореспондирао са литературом коју сам тада читао и везивао јунаке за одређене карактерне црте које сам налазио и у мом унутрашњем бићу. Сваки писац жели да направи свој покрет уметнички и уопште писци воле да таласају и да буду важни читава та генерација и `68. пратимо и одакле је излазила та неавангарда се потрошила, она је пала у сенку једног новог времена са падом берлинског зида много тог се променило тако лако као у временима кад су студенти тражили младог Маркса и говорили да Тито није довољно лево. То је та нека комесарска левица која је желела да нам одреди судбину у оном времену, а истина да нам је добрим делом одређивала судбину и у овим временима која сада живимо
Политички идеали те генерације су потрошени и нестали су у прах и пепео , док су уметнички новозенитистички идеали остали. Мада су новозенитисти почели да се остварују на друге различите начине прихватајући нове технологије и улазећи у нове перцепције како онога што су сами стварали тако и свега што им се нудило као уметничка понуда.
4. Ваши Новозенитисти налазе се негде на граници стварности, књижевне фикције,
личног искуства и својеврсне митологије коју сте око њих годинама градили.
Где је у „Саванима“ граница између документарног и измишљеног – и да ли Вам
је уопште важно да је читалац препозна?
- Нозенитисти су кроз све ове године у којима их пишем и објављујем отварали и отворили једно велико питање то је питање самоубиства, то јест питање вере у стваралаштво и вере у свој уметнички геније и наравно они су, схвативши да не могу своју поетику да остваре, они су донели одлуку да изврше самоубиства. Наравно нису се убијали, међутим отворили су једно велико питање - питање да ли треба умрети за уметност на начин како је то прошлом времену.
У саванима не постоји граница између фикције стварности. Дакле, између литературе и комуникације са литературом, између сањаног, проживљеног, доживљеног, из живота виђеног и покупљеног, дакле саваницу трокњижје које нам показује да су Новозенитисти од тренутка кад су били нихилисти и безбожници кроз све ове године прошли један огромни пут да кроз епархију доживе да постану верници и да се пројектују као појединци. Сава је од бога измолио да брину и штите васколики српски род.
5. Од „Ноћних разговора са сестром“, „Дневника виртуелног заводника“ и „Господина Сневала“ до
„Савана“, новозенитисти прерастају оквир једне књиге и постају читав књижевни свет. Да ли их
данас доживљавате као својеврсну генерацијску хронику или као причу која је одавно престала да
припада самогенерацији из које је настала?
- Моји романи о Новозенитистима, почев од првог до ових последњих, и моји романи о Новозенитистима се састоје из три триптиха; први је везан за романе „Ево човека“, „Самароплаветнило“ и „Варварогеније“, други је везан за романе „Ноћни разговори са сестром“, „Дневник виртуелног заводника“ и „Господин сневало“, док је трећи роман, трећи триптих носи називе „Издаја“, „Завера“ и „Драга савета“, то јест хајде да идемо редом „Завера“, „Драга савета“ и „Издаја“.
6. Када читалац затвори последњу књигу „Савана“, шта бисте волели да остане као
кључно питање трилогије: шта се догодило Новозенитистима – или шта се
догодило са идејом да књижевност и уметност могу да промене свет?
- Када читалац склопи све три књиге „Савана“ и покуша да открије у себи шта се збило и шта се десило са читавом једном генерацијом која се успут истањила и потрошила и просто нестала са лица земље остављајући за собом мит који, сад кад гледамо нормалним очима без идеологија, видимо да је превазиђен и потрошен Југославије све сасвим другачије, осим што је та уметничка жудња за радошћу бесконачног која се може досегнути стваралаштво.
