Surutka
Evo, danas da se javim sa jednom novom pričom.
U periodu sam od šezdesete do šezdeset pete, šeste, sedme, u šezdesetim godinama sam... Selo nije imalo nekih velikih proizvodnji u agrarnom smislu, a isto tako i u stočarskom smislu. Tek su krenule akcije da se... Poljoprivredni proizvođači u kooperaciji počnu ozbiljnije baviti tovom svinja, da se ozbiljnije počinju baviti tovom junadi, a isto tako je i otvorena mlekara u Beodri gde je primano mleko, gde se otkupljivalo sirovo mleko i gde su čak dovedeni majstori iz Bosilgrada koji su proizvodili sir i to kačkavalj u onim koturovima.
Naravno, da bi motivisali poljoprivredne proizvođače i paore, zadruga je davala da oni koji donose mleko imaju prava i da nose surutku, a oni koji ne donose mleko, imali su prava da kupe surutku sa kojom će hraniti svinje. Tad još nisu bili koncentrati i koncentrovana hrana se nije u tolikoj meri koristila za ishranu svinja. Svinjama se metilo. Smatralo se da će napoj bolje piti i da će brže jesti i da će im više prijati i to se sipalo u valove, zamete se i uspe se. To je bio trend. Nahrane se svinje i uspe se u valov i oni to poloču šta imaju i onda oni legnu i spavaju.
U jednom trenutku ta surutka je bila poseban trend, jer su svinje kad osete miris surutke i kad jedu tu hranu koja je zamešena i zamućena u toj vodi od surutke, onda su one halapljivo jele i brzo su jele i kad brzo jedu i kad pojedu, onda se očekivalo da će brzo da napreduju. što je i bilo istina.
Naravno, moja porodica je tad imala jednu kravu i kao i sve porodice u ovoj okolini. Mnogi nisu ni hteli da drže krave, jer su im smrdile, mnogi nisu hteli da drže ni drugu stoku, jer im je i to smrdelo. Smetalo im je. Držali su rađe ovce, nego što su svinje, zato što su ovce imale torinu i nije se čistilo kod ovaca svaki dan, šest meseci su bile napolju u ataru kod čobana i tako... Naravno, moja porodica je gajila svinje i moj deda je voleo da budu ranjenici i kad je čuo za surutku, odlučio se i onda su on i otac otišli i kupili su, na drvena kola su stavili limene burade od po dvesta litara, tri bureta su kupili surutke i tu surutku su doneli kući u selo kod nas u dvorište i vadili su posebno tu surutku iz kola da bi je skinuli dole prvo da oslobode kola da kola mogu da idu na radnju.
Skinuli su jedno bure su izneli sa šavoljima, potom drugo bure i kad je treće bure malo više od polovine bilo, deda je rekao ocu da ga podignu, pa da ga izruče ovamo u drugu kacu da se ne zezaju puno, to jest da ne dangube vadeći sa šavoljem. I naravno, kako je podigao to bure kolenom, tako mu je mali prst i do malog prsta i ta šaka ostala pod tim limenim buretom na koje je nabačena ova masa i praktično je to limeno bure usled udarca polomilo dedi dva prsta. Čak i treći mali, domali i čak je nešto okrznut bio i veliki. Naravno, deda nije očekivao da će mu se to desiti, dejka... I onda je jauknuo čuvenu rečenicu: Ej, moji` šezdeset godina! Ja sam toliko svinja zakl`o, a ni prst nisam rasek`o, a gle sad! Ruku da izgubim na pravdu Boga! Za čega? Za surutku?! Ej, Rado, Rado, šta si doček`o... Da ruku izgubiš...
Naravno, odma` su otac pritrč`o, pritrčala je i baka i mama, odneli smo ga u ambulantu, ambulanta je bila nedaleko od naše kuće, na sledeći ćošak, tu je radio bolničar koji se zvao Ljubiša i oni su ga sanirali, međutim, ti prsti su ostali ukočeni tako da nije mogao sa njima da raspolaže deda. Tako je bilo do kraja njegovog života, nije uspeo. Međutim, ja kao da i danas čujem taj njegov vapaj: Ej, Rado, Rado, šta si doček`o?! Ti toliko svinja klao, pa ni prst nisi ogreb`o, a gle šta si sad dočekao, da ruku izgubiš za surutku! Naravno, posle to se sve nekako saniralo. Nije mogao sa tim prstima, ali je deda još nakon toga živeo, a u naše selo je intenzivno rađeno na tome da su držani skupovi zimi, držani su, tako da kažem, razgovori, predavanja koja su učila naše u selu poljoprivredne proizvođače produktivnosti, tako da su već tad išli na veću proizvodnju mleka i isto tako kako ovčijeg, tako i kravljeg. Međutim, koze nisu bile interesantne. Koze u mom selu nisu voleli i smatrali su ih siromaških životinjama i nisu ih nikako uvažavali i bilo je jako... Negativno su govorili o onima koji drže koze. Naravno, šalili su se njima u tom smislu da im trebaju čizme i tako dalje...
Ono što je posebno interesantno bilo u tim godinama je da su se poljoprivredni proizvođači uigravali i spremali, edukovali da budu robni proizvođači i da sarađuju sa zadrugom, da zadruga bude krovna organizacija, a da oni, udruženi u tu zadrugu, proizvode za zadrugu i da zadruga bude ta koja će njihove proizvode prodavati.
Naravno, bilo je tu raznih otkupa. Bilo je otkupa perja, tako su, kako su u zadruzi radili perjari Romi, Cigani, oni su kupovali perje i onda su preko zadruge prodavali i predavali to i tu se onda iz svega tog se vadila neka zarada. Isto tako su kupovane višnje, kupovani su razni proizvodi, čega je bilo na tržištu, formirala se cena i bili su nakupci. Naravno, bili su tu i nakupci za svinje. Naš nakupac za svinje je bio Rada Krstin koji je obično ubeđivao poljoprivredne proizvođače i seljake da prodaju stoku i kad je malo jeftinija, onda kad su im ovi uzimali, kalovi kad su im skidali na uhranjenost, onda je govorio: Ćuti, dobro si proš`o, dobro si proš`o, ne boj se ništa, sve će biti dobro, druga tura će biti dobra, ćuti... I tako dalje...
Tako je to bilo sa Radom Krstinim koji je bio vrlo specifičan čovek i koga pamtim u detinjstvu, a moj deda nije baš puno verovao, jer je znao da Rada Krstin laže i da radi za zadrugu i da radi za ove koji dođu, otkupljivače, a to su uglavnom bili klaničari i služba nabavke iz klanice koja je dolazila i koja je bila tu da ide po oborima i da gleda svinje, a onda su ih seljaci dočekivali, vadili šunke, skidali šunke sa tavana, nudili ih, hranili, vadili vina da počaste, sve u nadi da će njihove svinje koje su prodavali ili pak njihovi jaganjci, ili pak bikovi, da će bolje proći.
Naravno, ja sam to kao mali gledao i to me je nerviralo. Smetala mi je ta snishodljivost paorska u odnosu na ove nakupce koji su dolazili i koji su obično držali neku čačkalicu u ustima i cvrtali ustima onako namirisani sa odelima, bili su mi zaista mrski. Šta da kažem...? Smetalo mi je to kad sam video kako se naši ljudi ponižavaju.
Dakle, u šezdesetim godinama su paori i seljaci iz mog sela nakon agrarne reforme koja se desila, postali robni proizvođači i to kao robne proizvođače pamtim sve, a po najviše one koji su iz zadruge bili zaduženi jedni za otkup, a drugi za praćenje toka proizvodnje, jer zadruga je davala avanse da se kupe prasici kod tova svinja, avansi da se kupe bikovi, a isto tako je i davala avanse da se kupuju ovce koje su se jagnjile i gde su se jaganjci iznosili i izvozili iz našeg sela.
Bile su to šezdesete godine – vreme kad se živelo drugačije. Pojavio se Miki Jevremović, pevala je Lola Novaković, pojavili su se prvi televizori koji su bili u selu. Bilo ih je nekoliko i to je bilo organizovano, to su bili mali društveni centri. Jedan je bio u Malideru, drugi je bio u Plevni, treći je bio u Mlini, četvrti je bio u centru tamo gore u kancelarijama, u sali za sastanke, peti je bio kod baba Lize, šesti je bio opet tamo negde, sedmi je bio kod Šena, tamo je bio i društveni centar, bio je mađarski dom i biblioteka na mađarskom i tako... Tako da tamo su održavane igranke gde su svirali tamburaši i gde se svirala mađarska muzika, igrao se čardaš i gde je bilo obično mnogo veselo.
Dakle, moja porodica je prestala da vuče tu surutku i vrlo brzo je otac odlučio da će sam da pravi koncentrat, tako da smo namestili na čekićar, koji je moj stric kao momak sa sedamnaest godina namestio, čekićar za mlevenje kukuruza, tako da smo na taj čekićar namestili i dudušku i onda se mlela detelina. Detelina lucerka koja je puna proteina, koja je značila da ima kvalitet, tako je mleven kukuruz, ječam i detelina i eventualno nekad kad je bilo viška pšenice i pravio se koncentrat gde je dodavano i malo soli i taj koncentrat je uticao i učinio da se svinje hrane suvo, da se ne mete, jer moj otac nije želeo da prlja ruke sa loparicom kojom bi metio svinjama. Mada je u tim godinama nekako i namestio te valove gde se spolja hranilo i gde se sipala hrana u betonske valove.
Da... U isto vreme nekako, kad su pravljene jasle konjske i marvene u štali, u isto vreme su u šupi zidani korlatovi i imali su prolaz i sa jedne i sa druge strane i ti korlatovi su imali betonske zidove sa strane da se prođe, da se ne isprlja onaj koji hrani svinje. To je kao trebalo da bude moderno i savremeno i da se sipa meće. Međutim, kažem, vrlo brzo je otac odlučio da neće da mete, već je hranio sa suvom hranom.
Kad je u pitanju mlevena detelina, postojao je jedan traktor čekićar i čika Feri kod Milivoja Žeravice, on je vrlo, kao preduzimljiv čovek Mileš je našao čoveka koji će da melje detelinu i radio je za njega, ali je radio i za čitavo selo i ljudi su mleli detelinu i sa detelinom, koju su mešali sa kukuruznom prekrupom i sa ostalim stvarima, su hranili svinje. Bile su to šezdesete...
