Danima već ne pišem ništa. Diktiram. I to me nosi da razmišljam govoreći i da, nakon toga, očekujem da svoje reči nađem u transkribovanom tekstu.
To nije svakidašnji oblik komunikacije sa čitalačkom publikom, međutim postojali su oni koji su diktirali u magnetofon, čak mislim da je i Ćosić pisao tako što je diktirao u magnetofon poslednjih godina.
Šta reći? Razmišljam o mnogo stvari, pogotovu o prijateljstvima koja su višedecenijska i gde otkrivam svu istrošenost navika koje smo stvarali vezujući se i vezujući za nas određene ljude. Prijateljstva su u poznim godinama kao hleb koji ti uglavnom, ako ga ne jedeš fali, a kada ga jedeš, onda vidiš da goji. Isuviše puno se među prijateljima događalo doživljaja koje su oni docnije, iz mladosti prelazeći u starost, oblikovali u trenutku koji im se u starosti nudio, a za potrebe afirmacije vlastite ličnosti.
Nisam u mladosti razmišljao na takav način o drugarstvima. Doduše, prijateljstva su bila slepa, puna emocija i puna strasti, druženja i usmerenosti ka nečemu što se ovaploćivalo u zajedničkom doživljaju. Prijateljstva su u mladosti uvek sveža i nosila su radost susretanja. U starosti su ona potreba, a isto tako i jedna opora svest da kad se osećaš kao sa rakijom i sa pićem – konzumiraš je, a posle te boli glava, a ipak je konzumiraš.
