Napolju rominja kišica. Novembar. U subotu mi je umro brat Perica, a nekoliko dana pre njegove smrti sam ga zvao kao što sam pre toga činio svake nedelje tek da mu čujem glas.
Poslednjih godina se malo gubio u pamćenju. Sada mi je rekao da je izašao i sedi ispred kuće, na suncu je. Kaže, to mu prija, ima vazduha. Dan – dva nakon toga mu je pozlilo i odneli su ga u Kamenicu u bolnicu. On je, kažu, dobio upalu pluća, a u ranijem periodu je imao tri infarkta i onda ga je ovaj četvrti koji mu se desio i umorio. Juče mu je bila sahrana na Trandžamentu, u Petrovaradinu. Daća je, kažu, bila u Paragama. Možda je to onaj restoran u Paragama gde sam ja usput svraćao kod gazde dok sam živeo na Fruškoj gori pre četrdeset i kusur godina i kad sam išao sa mojim... S Pačekom iz `68. preko Iriškog venca za Krušedol selo.
Malo toga sam uspeo da iznedrim iz sećanja za ove dane sa bratom Pericom i zajedničkog detinjstva i mladosti, a onda mi je palo na pamet kad sam kumovao kod Pečenjevih. Ja sam tada imao 21., 22 godine... Svadba je za ono vreme bila veoma bogata. Kumovi su radili u Nemačkoj i želeli su da se pokažu. Muzika je dobijala novčanice od sto maraka koje su bile kidane na dva dela. Sa mnom, kao prikumci, su išli moja sestra Jelica pokojna i njen suprug Dragan pokojni. Brat Bora je tada bio u vojsci. Moj brat Vlasta nije želeo da ide da kumuje, jer se plašio da će početi da pije, a taman je prekinuo sa pićem, jer piće mu je nanosilo veliko zlo. I njemu i porodici i često je u alkoholu bio u prilici da bude nasilan i prema ženi i prema deci, a i prema okolini.
Perica se pokazao kao najpodesniji da ide u svadbu, a i kumovi su ga voleli. Čak je kuma, pošto je imala ćerku, imala želju da uda svoju ćerku za brata Peru. Svadba je bila velika i još jednom da kažem – dosta bogata.
Znači i po pitanju hrane, pića... Posebno je bio postavljen sto za pustosvate gde su, svi oni koji su iz centra dolazili da vide svadbu, mogli da sednu za sto, da jedu, da popiju. To su moji kumovi shvatali kao onoga da se pripoveda i tad su se svadbe i pravile da se pripoveda.
O mom kumovanju ću govoriti posebno. U posebnoj priči, a ovde ću samo da napomenem da je negde pred zoru Perica u zanosu pevanja i igranja i veselja sa starom kumom rekao, jesmo ti bili dobri kumo? Kaže, odlični ste bili! Najbolji! Naravno, oni su to govorili u veselju jedno drugom. Kaže, ako smo ti bili dobri, onda nam donesi po još jednu košulju da nam vežeš! I kuma je vrlo rado vezala košulje,
Dakle, Perica je imao tu neku sposobnost da dobije ono čemu se niko nije nadao i što ja nisam predviđao uopšte i što protokolom nije bilo predviđeno, ali on je uspeo te vanprotokolarne stvari da izdejstvuje. Voleo je da ide po kafanama, voleo je tamburaše, bio je vozač teškog kamiona i često je putovao, a često je u kafani kod Bulaća, to je na izlazu iz Novog Sada prema Čeneju, navraćao i naravno muziku je angažovao da pevaju i sviraju mu. Ponekad je to činio na Trandžamentu gde je sada sahranjen, a nekada i na nekim drugim mestima kao što su Kec, ili pak Dukat. To su bile kafane koje su u ono vreme bile aktuelne.
Njegova majka je patila što se nije ženio i što je dugo momkovao i stalno je imala želju da ga oženi i da se smiri, da ima unuke i da bude čovek među ljudima. On je to i bio.
Ovo ću imati kratku belešku kao pomen na njegovom pogrebu i setiću se da je u mladosti imao neke devojke ovde u selu sa kojima se voleo. One su sada uveliko žene, babe, međutim on je želeo da ode od kuće, da ode u grad i da ne bude ovde u selu, jer je povučen pričom Mileta Grbića shvatio da ovde može da ostane samo da se bavi poljoprivredom, a to mu se nikako nije sviđalo.
