Ja sam jedan od desetine, stotine i hiljade pisaca, stvaralaca i umetnika koji objavljuju na netu i koji svoje umetničke tekstove posle neta štampaju u knjige.
Svestan sam da novo vreme traži nove ljude, novu publiku, ali isto tako sam i svestan da moja umetnost, dakle, moje priče, moje pesme, moji eseji, moje misli koje su filozofske i aforizmi, oni postaju stvarnost onog trenutka kada ih objavim na mome blogu i kada ih prikazujem kao nešto što je kao gotovo delo i što je urodak i učinak moj i ja ga plasiram preko Fejsbuk platforme, preko X platforme sam ga prebacivao, sada u poslednje vreme nešto ne... Preko Google Plus – a i na taj način sam dolazio do publike.
Sada vidim da mi se desilo da za 24 sata imam negde oko četiri hiljade i petsto, šesto pregleda mog bloga, što je mnogo. Onako, bar meni se čini da je mnogo i da je iz čitavog sveta su pregledi. Ovoga puta najviše ih je bilo iz Amerike, međutim, kod nas ne nalazim puno čitanja. U Srbiji je malo u zaostatku. Da li to tele – diriguju ovi koji se bave Fejsbukom i koji stoje iza te mreže u Srbiji ili je to neko drugi uradio, ne znam, ali uglavnom vidim da toga ima.
Dakle, za mene je pisanje i objavljivanje na blogu dobra stvar, a ujedno i svakodnevni trening i rad na tome da delo raste i jača svakoga dana i da ja svakodnevno mišlju svojom težim da dobacim i da dosegnem radost beskonačnog.
