Međutim, postoji i posebna vrsta pesnika ljugavaca, lisaca i kokošara. Oni koji su poput pacova zariveni sa svojim zubima u tkivo državnih institucija. Grozničavo se drže i sve što rade rade uglavnom školski, štreberski, uborički i uvek spremni da pucaju tamo gde vide da su neki već napadnuti. Da pucaju gde osećaju da mogu da svoje ćorke izbace i isprazne i uvek se obruše na žrtve svom silinom sa pompom, sa karnevalom, prosto kao da se lebure poput ćurkova, ne bi li izazvali što više pažnje sa svojim napadom kako oni, kao bajagi, imaju stav.
Oni nemaju ništa. Oni imaju samo veliku ambiciju, želju da se domognu kulturne moći. Oni se otimaju grozničavo o sve nagrade i pljuju sve one koji su više nagrađivani od njih. To je jedna bubuljičava družina koja u potaji pije ispod stola. Koja ima posebnu vrstu sebičnosti i želju da o tuđem trošku funkcioniše.
To je svet koji se opija u druženju atmosferom sa uspešnim stvaraocima i veruje da će i sam jednog dana biti zvezda tog uspeha. A ustvari – pročitani su. Svi su pročitani.
