Perica Milutin: DVERI SMRTI

Od prvog trenutka kad sam upoznao Pericu Milutina u holu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, znao sam da je u pitanju pesnik, veliki pesnik koji se poput bisera retko nalazi na ovim našim raskaljanim i blatnjavim prostorima. Niko mi to nije rekao, niti sam čitao do tada njegove pesme.  Jednostavno sam osećao da je on već dolaskom na svet bio pesnik i da se pesnički priziv njemu desio davno pre njegovog fizičkog rođenja. Ta verolomna  harizma kojom je zračio, govorila mi je da je on sam poezija. Drugujući sa njim kroz sve ove godine, potvrdilo se da je moja prvobitna fascijacija njegovom aurom bila ispravna, a pred nama je sada i njegova zbirka pesama pod  nazivom Dveri smrti.

Knjiga sastavljena od pet ciklusa sledećih naziva: Začeće, Rađanje, Put, Nebeska lopta i Odziv, a ja ću u daljem tekstu pokušati da vam približim svaki od njih i da ih protumačim na način kako ih ja doživljavam. Pesme unutar ciklusa nisu obeležene naslovima, tako da ih možemo tumačiti i kao celine i pojedinačno. A kako su radnja i naracija razbijene i ne slede određenu logičku nit, ja ću ih prihvatiti kao celine, tako da za knjigu Dveri smrti mogu reći da je sklopljena od pet dužih pesama ili poema od kojih svaka od njih oslikava pesničkog junaka, njegova unutrašnja stanja i zbivanja, dramu jezika unutar lobanje u jednom vanvremenom iracionalnom i večnom prostoru.

I već na samom početku, od prvog ciklusa Začeće, zapravo od prve pesme prvog ciklusa, vidimo da je pesnički jezik oslobođen svih stega, da je raspušten kao i stihovi kojima je isklesan, što meni kao tumaču ove poezije daje mogućnost slobodne i široke inerpretacije i daje prostora mome duhu da se razmahne i tumači ih sa više strana. U Začeću se otkrivaju prve karakteristike Pericinog načina pevanja. Zaokupljenost večnim temama, jezgrovitost i stegnuta sintagma, okrenutost unutrašnjem svetu, korišćenje simbola, iracionalnost i metafizičnost, spajanje nespojivog, naturalnost, mogućnost da se pesma tumači iz konteksta, narativnost se iskazuje pesničkim slikama, sklad između sadržine i forme.

U prvoj pesmi u ciklusu Začeće, pesnik, u želji da nam približi svog književnog junaka, kaže: Lako je jedan u zaumu biti čime nas upućuje da se u ovim pesmama radi o pojedincu, čoveku koji i kad ne govori opominje, koji je svestan umiranja, a ujedno mu je i suprotstavljen letenjem između mnoštva smrti koje se dešavaju oko njega u bezvučnom prostoru kad noću se hoda i spoznaje da:

Jedno je oblik
lirike suština

Ona se dešava u prenapregnutom umu koji samorazaranjem otkriva zaplete nebeske, krvave i daje nam na kraju definiciju da je pesma oblik smrti. Umranje ne da bi se nestajalo, već naprotiv, da bi se doživelo preobraženje u svetu koji je sebe razorio i koji se svakodnevno poništava i stvara nam privid spoznaje nepostojanja. Ali šta duhu zanači smrt kaže nam dalje junak ove mistične poezije, svestan da duh kao besmrtna energija nikada ne nestaje nasuprot krhkim telima koja su ispunjena haotičnim strastima. Stešnjen ograničenjem da je i sam čovek, da je smrtan, da je njegov vek ograničen i na kraju, da je umiranje uvek neminovno, junak putujući kroz podzemne tunele sopstva oseća svo ništavilo koje se sručilo na njega i svu besciljnost koja steže, davi, guši i urušava svaku nada da se odgovor za bivanje može naći u svetlu i tami, već je, naprotiv, treba tražiti u smrtnosti koja je uzrok svih naših pregnuća, a ujedno i njena posledica. Moderan čovek je sapet, svet je sapet i galopira u tamu.

Ako verujemo da svako piše ono što nosi u sebi i ono što kroz sebe kreira, onda Dveri smrti Perice Milutina shvatam kao mač u ruci nesvesnog odakle šikljaju ponekad frapantne stihovne i jezičke bravure koje nas tresu, opominju, osvešćuju, šokiraju, plaše, one su kao leksička bomba koju kao terapiju treba da konzumiramo kako bi ojačali naš duhovni imunitet, kako bi iz naših duša vaskrsao uspavani duh i uprkos svemu opstao. Za sebe pesnički subjekt kaže:

Kakvo je to biće
Koje se zanosi
prazninom, tamom

Biće koje za sebe kaže da je samo:

Urlik semena izbačenog
Iz biti, nespokoja

Pažljivim čitanjem pesama iz knjige Dveri smrti Perice Milutina upuštamo se u neobičnu avanturu koja nas robi i potčinjava svojom zavodljivom snagom i tragičnom, pomalo naturalnom lepotom i mi se u početku branimo od nje tražeći načina da je racionalizujemo, da u svetu jave i površnosti, u kojima obitavaju naša čitalačka promišljanja poezije, tražimo neke od odgovora i načine da dosegnemo i prodremo u suštinu ovog pevanja koje gromoglasno seva u našoj duši bacajući nas u zbrku pojmova kojima mi ne možemo da damo odgovor.

A ustvari, ova poezija ima svoju unutrašnju suštinu i logiku. Ona se može razumeti jedino iz konteksta koji ona u nama stvara. Ona je nalik rasklopljenom i razbacanom mozaiku, nalik puzlama, nalik mandali od peska koju je razvejao vetar po podu i mi smo, usisavši je u sebe kao u teglu, spremni da je ponovo sastavimo. Ali ni autor ne zna kako izgleda taj savršeni pesnički mozaik koji je on stvorio, već se on njemu, kao njegovom tvorcu, uvek i iznova pokazuje drugačije. Naša nemoć da umom dosegnemo ono što ide iz nas, iz naših najdubljih lavirinata duše, često se dešava, ali u Dverima smrti Perice Milutina dovedena je do krajnjih granica.

Perica Milutin je i kao čovek i kao građanin neobičan, tim pre što u imenu i prezimenu zapravo ima dva imena. Tako da često ne možemo da uhvatimo šta je ime, a šta je prezime i ta naizgled spoljašnja odrednica nam govori i upućuje nas i na tu njegovu neuhvatljivost kad je i poezija u pitanju.

Knjiga pesama Dveri smrti Perice Milutina je nalik brzoj i valovitoj reci ponornici koja je prepuna virova koji čitaoce odvalače u svoje mračne dubine i drže ga tamo, unapred lišenog logike i razuma, samo iracionom vrpcom na pupku znatiželje skoro do davljenja u vlastitim ništenjima svega onog što je njegovo jastvo. Baca ga u damare praznine gde se ni otkucaji vlastitog srca od straha pred nepoznatim ne čuju, već se samo slute obrisi i konture njegovog rada. Ova knjiga jake čini još jačim, a slabe još slabijim i zato je ne preporučujem svima.

U drugom ciklusu pesama Dveri smrti Perice Milutina nailazimo na gromoglasnu pesničku upitanost nad sobom i svetom, a ona je uvek želja da se odgovorimo sebi i svetu, da se obesčasti praznina koja se nad nama nadvija kao zla slutnja. Da se ponovnim rođenjem u jeziku dosegne moć koju nam jedino govor i reči daju. Ali one se od učestale upotrebe pohabaju, postanu trošne, nevažne, obesmišljene i zato pesničniki subjekt kreće od prezira reči znajući da mora da im vrati dostojanstvo, da im udahne energiju i da ih ponovo učini moćnim i ubojitim. Zato on svoj duh potapa u vanumnosti u kojoj je krhka ćutnja stalnosti neba, a duh mutna drogirana seta u zanosu.  Od samog rođenja, naše ja je sveprisutno i lomata se se po našoj duši tražeči utočište sve do raspada uma, sve do trenutka nestanka u stalnoj težnji da se preobrazi u duh besmrtni i večni. Ti prvi koraci naših spoznaja o nama samima i svetu su za pesničkog subjekta suština svih znanja, ali i smrt koja je oblik stvaranja ličnog u ličnosti. Zato pesnik telo izjednačava sa smrću u večnom haosu naših želja gde smo uvek samotni i tužni pojedinci na rubu ništavila. Rođenjem osećamo i stid što smo samo ljudi prepuni telesnih strasti u vremenu koje nas ništi i odnosi bestražno u prah i pepeo.

Dveri smrti Perice Milutina shvatam i kao svojevrsnu pobunu protivu smrti i želju da se, pevanjem i oduhovljenjem u večnom vanumnom traganju od arhetipskih praslika do sadašnjeg trenutka, pronađe odgovor kao eliksir koji će da posrnulog i palog čoveka uzdigne do besmrtnih visina.

U trećem ciklusu ili pak trećoj poemi koja nosi naziv Put, junak ove poezije je u neprestanom istraživanju tradicije na svim nivoima i u svim vidovima. On je uvek raspet između vlastitih individualnih naloga i imperativa za promišljanje onoga što je pročitao i onoga što je sam doživeo. U želji da to objasni, pre svega sebi, u noćima koje su Lajava sestra slabih živaca, on stalno i iznova briše sve pojmove koji označavaju već viđenog i teži da U prostrelnoj rani noći pronađe odgovor za svoju upitanost. Za njega je putovanje isto što i stvaranje, a ono je nesvesno i lakomisleno crnilo. On spaja i razdvaja pojmove, poigrava se sa njima, suprotstavlja ih jedne drugima otkrivajući pri tom nestalnost radosti u pojednim rečima i onda se okreće vanumnoj potrazi za oradošćenjem gde se sve suprotnosti mire i spajaju u jednu te istu sliku nokturna svesti, kako o sebi tako svetu koji dramatično zaudara na usirenu krv zauvek nepotrebnog ratovanja ljudi sa ljudima. Ovaj ciklus pesama je svojevrsni pokušaj mirenja suprotnosti u sebi i u svetu, ali to mirenje nikako ne može da se desi u sferi racionalnog, već je ono uvek u vanumu koji miri sve suprotnosti.

Duboko svestan svečovečja u sebi, pesnički subjekt, spoznavši sva ta nesagalasja, tu stalnu borbu da se ona iskažu i nametnu njegovom biću svaki od njih pojednično kao gospodar suštine, snagom pesme, kao njegove najviše moći, ostavlja ih u dubini svoga bića da se bore. On uzdignut iznad njih beleži i u pesmu stavlja samo varnice njihovih mačeva kao pesničke slike ili sintagme. Ostavlja ih da se bore i da kuvaju u njemu bez obzira kakvu mučninu u tome haosu prave.

Na svome putu pesnički subjekt otkriva da:

Sam život počinje
Tamo gde se otkriva
Beskrajna smrt
Utisnuta u vremenu
I beskraju bića
U svom začetku

U ovom ciklusu otkrivamo jednu duboko religioznu težnju za prevladavanjem smrti kroz večno življenje, ali ne na ovom haotičnom svetu, već u onom na nebesima gde su sve protivurečnosti izravnate, svi ratovi zaustavljeni i preobraženi u blaženstvo i spokojstvo oboženja pojedinca, krhkog i nesviklog na svoje bogočoveštvo.

U četvrtom ciklusu koji nosi naziv Nebeska lopta, pesnik sluti velike i tektonske klimatske promene. Ovaj ciklus je svojevrsna tugovanka nad svetom koji stremi ka svom kataklizmičnom kraju bez želje da se preumni, da prevlada svoje slabosti i zaustavi sopstvenu sunovrat uništavajući svojim progresom sve oko sebe i radeći sve u korist vlastite štete. Pesnički subjekt, prolazeći kroz svoje apokaliptične vizije i promišljajući ih pevanjem tako što nam otkriva da se strašno zlo skriva u materijalnom, da se u njemu kriju virusi svemira, ali se iz toga može pronaći i začetak dobra, ne samo za pojednca već za sve ljude, kaže da je naš zadatak da ponovo pronađemo nadu makar i kroz nemogućnost proniknuća u našu moć postojanja. U daljem pevanju junak ove poezije nas upućuje na božanska otkrovenja koja su se desila još davno pre naše stvarnosti ovakve kakvu je živimo i govori nam da je sve već rečeno, da samo treba da se vratimo nekoliko koraka u nazad i otkrijemo istinu da život i svet nismo mi stvorili i da nemamo nikava prava ni da ga ukidamo. Već naprotiv, treba da sledeći unutrašnje glasove našeg oboženog svečovečja, uprkos tome da smo smrtni, u večnom životu iste shvatimo kao zanos duha i priziv lepote i postanemo vrisak uma u praznini vremena u kome živimo. 

Naziv petog ciklusa je Odziv – odziv istini, koja se spoznaje i koja menja lica, a mi u večnosti vapimo da je dosegnemo. I možemo to, ponekad, preko neme lepote, lepote koja nam ništa ne govori, koja nas ne inspiriše na verbalnu i asocijativnu komunikaciju sa njom, ali lepote koja je i umorna pored toga što je nema. Ona spava u đavolovom rogu što znači da nosi u sebi nešto demonsko i krije se u nekom demonskom delu bića, kad nespremni smo da čujemo, kad duh je nepomičan od samog saznanja i spoznaje njenog protivurečnog suštastva koje katkad proizvodi kod nas vrhunac beznađa kom ne možemo da prepoznamo kakvoću, oblik, koji nam ne liči ni na šta što poznajemo, ni na šta što smo znanjem pojmili i tada se se to nedefinisano stanje duha preliva i rastače preko teškog mirisa, raspadnutih istina čija lešina nam se čini mračnom, jer plamen naše potrage za njom nikada ne prestaje i on je kako ga pesnik krsti nesagledivi plamen sazanja. Kroz čitav ovaj ciklus koji nosi naziv Odziv postoji refren koji govori, kao da pesnik želi da nam ga ureže u pamćenje, Istina se saznaje da ga, ne samo zapamtimo, već i da ga primenjujemo i da naše poverenje u beskrajnu sumnju uvek bude u funkciji našeg sazanja.

U pesmama Perice Milutine nema toponima, osim toponima duše. U njima nema drugih junaka, osim pesničkog subjekta koji se rve sa večnim dilemama i pesničkim slikama i odaziva se na probleme koji mu se kao večne teme nameću. Njegov junak je kao reka ponornica koja se prostire po pustoj zemlji. Ako ga pratimo, moramo da budemo spremni. Moramo imati dobar kapacitet pluća kako bi zajedno sa njim ronili po najdubljim i najvišeslojnijim ravnima naših duša. Moramo da budemo spremni da trčimo beskrajnu maratonsku trku sazanavanja promenljivih istina koje vrludaju pred našim uplašenim očima. Ako pratimo Pericinog junaka, moramo znati da je on energija koja se preliva iz jednog sveta u drugi, da on vadi bisere iz sveta tame i sa ovog sveta i skladišti ih u svet tame. Da on pleše na nevidljivoj žici varljivih nada u spozanju koja bi se mogala definisati kao očovečenje. Pesnički subjekt je virtuoz odgonetanja praznine bezvazdušja tišine i nemogućeg. On spaja nespojive epileptične napade racionalnog i iracionalnog u jednu nebesku simfoniju koja nema ni početak ni kraj. Ona je glas vanuma koji se ovaploćuje u pesničkim slikama lišen srceparajuće logike zdravorazumskog koje se potire u virovima unutrašnjih metamorfoza jezika.

Pesme Perice Milutina su se poput intimnih bisera u školjci autorovog bića godinama taložile i zrele bez želje da jednog dana ugledaju svetlost dana. One su pesnikovi fleš bekovi spoznaja i umetnosti unutar lobanje koja se slagala stvarajući svoj iracionalni sistem nevidljiv za svet, a prepoznatljiv jedino pesničkim emotivnim damarima dajući tako na trenutke svom autoru vizije i duhovna otkrovenja koja su se u nedostatku jezičkih pojmova rađala u ovim pesmama nikada ne održavajući u celosti svoju haotičnu suštinu.

Ovako uknjižene i po ciklusima raspoređene pesme dobijaju mapu čitanja i mogućnost percepcije i drugih ljudi. Reči su male da opišu ono što pesnik želi reći. Jezik je skučen da bi se kroz njega izrazilo sve što vanum izrodi u trenucima prosvetljene lucidnosti. Logika je banalna da iskaže odiseju duha po vlastitoj unutrašnjosti. Toponimi su u ovoj poeziji simboli iskovani u stegnutim sintagmama stihova Začeća, Rođenja, Puta, Velike lopte i Odziva. Ove pesme pokušavaju da prenesu neprenosivo. One tumače neshvatljivo. One su oslobođene spoljašnjeg, oslikavaju se u mnoštvu unutrašnjih ogledala. One su Dveri smrti koja pesnika vode od samoponištenja do vasksenja i nazad. One ga gone da otvara i prolazi kroz sve lavirnte unutrašnje nadnaravnosti.