БАНАТ ЈЕ ТАМО ГДЕ ГОДГА ТИ СА СОБОМ НОСИШ
У периоду моје највеће животне резигнираности десио ми
се он ‒ Радован Влаховић, као некакав дар са неба. Насмејаног лика и смирене
природе водио је са мном разговор као са својим дететом, а ја сам се после тога
осећала испуњено и најсрећније на свету. Толико ми је пријао такав разговор, да
сам на тренутак зажалила што га нисам раније упознала, али сам схватила да ћу
Радована Влаховића најбоље упознати у његовим делима. И, заиста, како сам то у
својој глави помислила, он ми је пружио књиге које је спремио за мене. Била сам
пресрећна и сада се осмехнем кад се тога сетим. Када сам се упустила у авантуру
читања књига Радована Влаховића, била сам далеко од свог дома, од свог равног
Баната. Знајући унапред да су текњиге из едиције Банат, нисам ни слутила
шта ћу све затећи у њима и колико ћу о њима промишљати. Књига прва, односно
роман Бапа, већ својим корицама читаоцу открива да се ради о неком
минулом времену, о времену са којим данашњи читалац задржава везу. Одмах испод
наслова дела централно место заузима главни лик овог романа, чија је величина у
првом плану, а опет некако сразмерна са ширином банатског атара и неба. Са леве
стране назире се црква, институција која је некада имала велики утицај на
тадашњег човека.Тај први утисак био ми је довољан да схватим да Радован
Влаховић води рачуна о сваком детаљу, па чак и о оном најситнијем.Већ у уводном
поглављу прве књиге Бапа Радован Влаховић износи најтананије појединости
из једне сеоске породице. Он најпре казује о Зорки и Бранку, о стубу и глави
породице, о којој ће причати у овој, али и у наредним књигама, док кроз редове
овог поглавља набраја децу коју су Зорка и Бранко изродили, те на тај начин
читалац схвата да се ради о једној многобројној породици. Кроз податак о
хладном времену, писац износи обавезе једног човека на селу. Тако је, на
пример, Зорка, Бранкова супруга, задужена да кади пећ и да пече врућу лепињу,
док је Бранко тај који сређује све око куће и обавља све оно што није намењено
једној жени. Да није реч о било каквој породици, схватамо на основу тога што је
уочљиво присуство бојтара Спасоја, који је у овој кући цењен као члан породице,
те као такав и он има место за столом за којим заједно са Бранком и његовом
породицом обедује. Опредељење за спокојан и тежак живот на салашу, можемо
пронаћи у следећим пишчевим речима, када он, чини се, некако најблискије
успоставља везу са својим главним јунаком: Али свако од њих је имао неки
свој поглед на свет и на живот, а једино је Бранко највише држао до оног нашег
старог, банатског. Већ кроз овај одломак читалац може да успостави везу
између главног јунака и аутора, где се на моменат може упитати да ли је Бапа
аутопројекција Радована Влаховића.Ипак, аутор не креће да приповеда од самог
јунака и његове породице, већ зазире у дубљу прошлост, у корене, те тако помиње
и Бранкове родитеље, Маринка и Даницу, као и њихово имање, кућу, земљу, а све
са циљем да нагласи да јунак о коме говори није било који него вредан и радан
паор из једне добростојеће и радне паорске породице. Мишљење породице у свему
што Бранко чини веома је важно и неизбежно, јер се зна ред и поредак, те се
тако разговор о продаји јалове краве повео и са оцем, али и са чика Славком,
чије је савете прихватао и ценио више него очеве, управо зато што је чика
Славко био вредан и умео је са новцима и капиталом. Кроз овај проблем
читалац долази до сазнања да Бранко води рачуна да све своје недовршене обавезе
и проблеме разреши до краја текуће године, како не би то пренео у наредну и
како му нова година не би почела злосутно. Мотив сујеверја и те како је
присутан у свести нашег главног јунака, али не из некакве лоше намере него из
жеље да у сваком наредном поступку буду све бољи и истрајнији. У животу нашег
главног јунака, али и његове породице изузетно је важна фигура Бога и цркве као
институције: Бранко је веровао у Бога, волео је цркву и црквени живот и знао
је да кад ради с Божјом помоћи, све му иде од руке. Стога је њему веома
битно да измири чланарину до краја децембра, да до своје крсне славе Св.
Игњатија буде спокојан и да се не стиди од попова и црквене братије. Присуство
у таквој институцији се не одбија, чак и када су неке приватне обавезе прече од
дружења у црквеној сали уочи дочека Нове године, оне су, једноставно,
опростиве: Сваки човек има понеки свој задатак у овом животу. А Бог одозгоре
је ту да води рачуна да л’ он то добро ради или не ‒ размишљао је Бранко
певајући заједно са хористима. Од свих јунака који се протежу кроз Бранков
живот најсупротнији њему и његовим схватањима и размишљањима јесте његов рођени
брат Добривој. Зато Бранко посету свом рођеном брату оставља за крај и унапред
смишља шта би са њим могао разговарати: Само да му однесем ракију, да мало
продиваним и да га питам да, ако би’ купио Фелбабову клинду, и ако би’ је
капарисо ове зиме, како је она запарложена и није јесенас узорана, шта мисли
шта би вредило да ове године сијем, да бар мало вајде извучем.Није да
Бранко не жели да разговара о овоме, већ унапред смишља тему о којој би могао
разговарати са Добривојем, а да са њим не дође у сукоб. Дијаметрално супротни,
слагали су се само када су говорили о пољопривреди, а када на ред дође
политика, разилазили су се у сваком погледу. Бранко није о томе волео да
говори, чак ни да слуша, док је Добривој отворено говорио против краља и цркве:
Ти се, Бранко, у државу и у политику не разумеш. Тај твој краљ је дао наш
Банат због оне курветиње његове румунске. Они су били, ти Карађорђевићи, кад су
убили Обреновића, и кад су поново дошли на власт, слепурде над слепурдама. А
гле сад шта све иму и шта су све покуповали. Тај твој краљ је рођеног брата
затворио.Због оваквог говорења, Добривој је касније био привођен, а народу
је деловао као лудак који обавља сизифовски посао, не схватајући то као знак
буђења незадовољне Србије. Живот једног скромног и ненаметљивог паора приказан
је веома динамично, иако то сам почетак књиге не обећава. Њему се намећу јунаци
одметници које он прима у своја кола, у свој дом без обзира на то што је њихов
поступак у нескладу са оним што је законито. И у томе се огледа Бранкова
величина, односно величина војвођанског сељака с почетка XX
века, којем је усађено оно природно и људско, да помогне било коме, чак и
незнанцу, када се за то укаже потреба, без страха да у том подухвату и сам може
изгубити живот. Поред тога, аутор нашег јунака не приказује само као човека
који ради и привређује него слика и његов љубавни живот како у стварности, тако
и у сновима. Прелепе емотивне сцене, прожете мотивима природе, дате су када
Бапа размењује нежност са својом супругом Зорком, понекад са Маром Башином, а
каткад и са Даницом Крстином, женом коју виђа само у својим сновима. Жена је
покретач Бранковог живота, без ње Бранко не би успео, без ње као да је слеп;
зато и са толиким надахнућем говори о Даници Крстиној и са толиком ватром
казује о Мари, док је најнежнији према својој супрузи, која иако све зна, мудро
ћути и воли га, чини се, више него пре.
У другој књизи 1934.аутор наставља причу о
својим јунацима о којима је говорио у претходној књизи. Он са толиком топлином
и прецизношћу обликује своје ликове, да у њима читалац види континуитет и
напредак, док понеки ликови било епизодни, било тек поменути у претходној књизи
долазе у жижу интересовања и њима аутор посвећује посебна поглавља, те тако, на
пример, посебна поглавља посвећује својим наследницима, што нама читаоцима
доноси нове податке о Бранковој породици. Сликајући садашњост и животе своје
породице, наш главни јунак Бапа кроз овај временски оквир који почиње у
претходној књизи, траје у овој, а наставља се у следећој, гради један породичан
роман, издељен у три тома.У овој књизи приказан је живот након Великог рата, о
којем више нико не жели ни да се сећа, а камоли да о томе говори: Велики рат
и ћесарију као да су сви заборавили, као да су намерно то хтели, а ново време
под краљем ’Лександором, чинило се да и није тако лоше за вредног и радног
човека. Кад радиш, онда и скупиш, и имаш, онда за тебе и твоје нема зиме, а лењ
човек је слепац док је њега, стално је говорио деци. А код Бранка је и даље
била иста девиза, волео је земљу, волео је свој Томашвол, и ту љубав преносио
је на своју децу, како женску, тако и мушку: Од земље смо постали, од земље
живимо, говорио је Бранко, а у земљу ћемо и да завршимо, то је наша судбина.
Земља. Све друго буде и прође, ал’ уста увек ’леба ишту. За нас сељаке фуртом
има посла и ми никад нисмо докони. Научили смо да радимо, да имамо, и то што
имамо да је наше, и никад се нисмо отимали и грамзили с туђим да располажемо. И
у овом роману Радована Влаховића постоји једна снажна животна енергија, једна
паорска снага и истрајност, која тражи свој пут без обзира на околности које
је, на неки начин, спутавају. Такав човек је метонимија за истрајност и
надахнуће за наша посустајања, наша звезда водиља. Сходно томе, није ни
случајна појава књижевног великана Милоша Црњанског, као ни браће Мицић, будући
да се они ту налазе са намером да наговесте духовни темељ у који је утиснут
живот српског народа, те то и видимо у следећим речима: Барбарогенијеимажену,
има земљу и стоку, он чак и незнанце као што смо ми прихвата као своју родбину.
Он нуди бесплатну храну и још се извињава ако најбоља храна коју има у кући
није довољно добра, али је то најбоља коју има. Барбарогеније уме без интереса
да воли људе, да им помаже и да за себе не тражи ништа заузврат, јер он се
осећа као свој на своме, самодовољан и пун радости и среће. Где сте то видели у
западној Европи, у француском селу, у немачком, где сте то видели у
Швајцарској? Европа се мора балканизирати ‒ рекао је Љубомир ‒ а гледајући наше
домаћине, рекао бих, банатизирати.
У трећем тому Мученицичиталац увиђа да се сви
ликови Радована Влаховића труде да задрже вредности које им средина и обичаји
намећу, али и да се у исто време залажу да приме промене које им се намећу.
Тако се, на пример, још како је читалац имао прилике да спозна у претходним
књигама, увиђа огромна разлика мећу браћом: са једне стране Бранко, који је
против политичке идеологије, агресије, побуне против вере и свега што њему и
његовој породици доноси немир, док се, са друге стране, налази његов брат
Добривој који је сушта супротност њему. Иако апсолутно супротни, везује их
једно ‒ жеља да досегну до оног што им недостаје како би њихови животи били
испуњени. Иако не жели да улази у било какве сукобе, Бранко о томе сања; он
сања да је у Врту љубави са Маром Башином, јер подсвесно жели да обитава у
неком бољем, елегантнијем свету. Убрзо, да ли због гриже савести што је на том
месту са погрешном женом или због осећаја да он таквом свету не припада, Бранко
одбацује такве мисли, а Добривој, комуниста, не одустаје од жеље да уграби оно
мало што му недостаје да би му живот, по неким његовим виђењима, био савршен. А
Радован Влаховић у свему томе не заборавља да у први план испод свих политичких
и животних недаћа прикаже доброту и ведрину банатског паора, што је и успео
кроз све ликове овог дела.
Ако је Ниш имао Стевана Сремца, Врање Бору Станковића,
Банат несумњиво има јединственог Радована Влаховића, који је у данашње време,
када народни говор Баната под утицајем стандардног језика полако ишчезава,
успео да прикаже не само обичаје, веровања и начин живота у Банату у првој
половини XX века, него је и живописно пренео говор и лексику
тадашњице. Овај маестрални подухват учинио је да Банат XXI века буде поносан што има ова изванредна дела која сведоче о постојању
оних искрених, топлих, радних и паметних људи, о којима је наш аутор говорио
потпуно искрено, без улепшавања, али са толиком љубављу која се осети на било
којем крају света. Ово трокњижје свакако је доказ да се о једној малој регији
толико може рећи и да је оно што је остало за нама у прошлости, и даље актуелно
и живо, само уколико ми то прихватимо.
