Obično se u trenucima dokonosti pronađu neki sitni poslići koji liče na radnju, a nisu to pa se za njih onda kaže da je u pitanju čeprkanje. Taj izraz čeprkanje sam prvi put čuo u mom detinjstvu kad je moja baka koju sam zvao majka govorila kvočka čeprka na đubrištu i traži hranu, a usput kvoca i zabavlja piliće kojima je već otpalo ono prvo bebasto paperje i koji su pored majke počeli da kljucajući traže hranu.Kad su ljudi u pitanju postoje oni koji vole da čeprkaju po tuđim životima. Da čeprkaju po tuđim prošlostima, da taže neke sitne male pikanterije i slabosti kako bi se istima mogli kad za to dođe trenutak narugati, ili pak da bi se mogli okoristiti.Nekome to smeta,a smetalo je i meni u jednom trenutku dok sam bio mlađi i dok nisam shvatio da ono sam što jesam, da tamo sam gde sam, da kako mi je tako mi je, i ni bolje ni gore.Sad sam u ovim godinama ponosan na čeprkače u mom životu i mojoj biografiji pošto mi oni pomažu da se opsetim onoga što sam zaboravio u huku događanja koje mi je život nudio i koje sam ja tako revnosno prihvatao.
