Postoje događaji koje treba zaboraviti. Postoje osećaji kojima ne treba pridavati nikakvu važnost već prolaziti kraj njih kao da se nikad nisu ni desili, da ne postoje.Postoje ljudi koje treba zaboraviti. Oni su vam se možda nekada činili važnim u životu, ali onda je došlo do zasićenja, te ih svakako treba prepustiti zaboravu.Nije opasno zaboraviti, to nije greh,a ni sramota. Zaborav je potreban za lakše življenje,da se premoste teskobe i da se uprkos svemu nastavi dalje.
Međutim postoje trenuci u životu kad nam se zaboravljeno poput mrtvaca što ispliva u vodi, vrati i oživi u našim mislima. Obično iskrsnu ružne i duboko potisnute uspomene i sećanja tako se prosto uplašimo i naježimo od njih.Shvatamo da ništa trajno ne nestaje već se samo privremeno zaturi, i onda tražeći nešto drugo u sećanju najednom nabasamo i otvorimo fijoku sa trenucima kojih se stidimo i koje smo mislili da smo zaboravili.
U takvim trenucima ja se svom snagom analitičnog duha u meni uhvatim za bolno mesto i namerno ga još jednom promislim, tek da se ne pogordim.
