Kada sam pre nešto više od trideset godina upoznao familiju Lazarevu, nisam ni slutio šta se sve može izdešavati u međuvremenu, ali nekako instinktivno sam predosećao da to treba da zapamtim i da sa njima održim poznanstvo i prijateljstvo. Porodica Prodanov je bila verna, u selu su ih zvali Bugeri, ustvari, bili su nazareni. Zajedno sa još nekoliko porodica imali su svoju malenu religioznu zajednicu, a nedeljom su se pre podne sakupljali u jednoj kući koju su nazivali skupštinom i tamo su pevali religiozne pesme i molili se Bogu. Bili su jedinstveni po načinu oblačenja, po ponašanju, vrednoći, čestitosti, poštenju i čovekoljublju. Živeli su svoj život u našem selu, nikoga ne dirajući, bili su posvećeni kući i domazluku, momke i devojke su ženili i udavali iz sličnih porodica iz drugih mesta. Muškarci iz njihovih kuća bili su nekako pitomi, preplanuli od sunca i rada, a žene tihe, gotovo neprimetne, uvek sa maramama na glavi i zakopčane do grla, odisale su blagošću i zračile unutrašnjom lepotom. Gotovo uvek kad sam prolazio kraj kuće koja je bila njihov zajednički molitveni dom, bacao sam pogled na tu stranu, sve u želji da nešto što je neuobičajeno za moje selo vidim, a priznaćete, njihova tihost, naizgled neprimetnost i tajanstvenost nepoznatog su me mnogo privlačili. U to vreme, kad je ideologija bezbožništva vladala našom svakodnevicom, na njih se gledalo kao na versku sektu, a mi, koji smo bili religiozni u tradicionalnom pravoslavnom duhu, nismo imali toliko u sebi nametnutog, pomalo i neutemeljenog, mišljenja otpora prema verskim razlikama u poimanju i prihvatanju novozavetnog učenja. Kako smo i sami osećali tu blagu ugroženost, svako ko je mislio iole približno o stanju apsoluta kao mi, činio nam se bliskim. A vreme je išlo, vremena su se menjala, a i ljudi. Jedne generacije su nestajale, a druge su dolazile, i prosto, kao kad se menjuju godišnja doba, menjali su se ljudi. Dečaci su postajali mladići, pa ljudi, i na kraju starci. Devojčice takođe. Lazarevog oca, koji je na neki način i jedan od junaka moje priče, sam upoznao slučajno kad sam sa prijateljem iz mladosti banuo u njihovu kuću poslom. U klasičnom banatskom raspitivanju ko si i čiji si, otkriveno mi je da Prodanovi poznaju moju porodicu koja je živela na drugom kraju sela, a da su se Lazarev otac i moj deda družili kad su oni kolima sa salaša dolazili na mlinu da melju žito, kako je to bilo u ono vreme dok se hleb mesio po kućama, što je bio uglavnom ženski posao. Spona i veza za to druženje je bio bravar koji je radio u mlini i zvao se Rada Kotarica koji je bio dobar prijatelj sa mojim dedom i sa Lazarevim ocem, pošto je i njegova familija bila verna. Priroda tih razgovora i druženja je bila uglavnom domaćinska i poslovna, a mislim da je postojala i neka prećutana solidarnost i razumevanje duboko religioznih ljudi koji su se osećali ugroženim u svetu agresivne bezbozničke ideologije. I sada kad vidim, kad pokušam da analiziram šta je to bilo što ih je spajalo, šta je to što im je ukrštalo puteve u nekim trenucima i davalo im mogućnost za razumevanje i prijateljstvo, vidim da je u pitanju, pored religije koja je za krajnje ishodišete imala Boga, još i neka preka potreba i težnja za savršenim domaćinskim moralom koji je bio za njih ideal u lestvici vrednosti i uvek vredan hvale i poštovanja. Prodanovi su imali više dece, i sva su im deca od malena vaspitavana da rade, da šparaju i da vode posvećeno računa o kući. Svako od dece je imalo od malena neki svoj zadatak u izvršavanju dužnosti u kući, i tu nije bilo ni pogovora, a nije bilo ni otpora bilo koje vrste. Jednostavno, znalo se šta je čiji posao i svako je morao da najbolje što može uradi svoje. Porodice su bile kao malene crkve gde nije bilo mesta za ono što je nju narušavalao. Tome ili nije dozvoljavan pristup ili su se porodica i njeni članovi na fini i tihi način sklanjli i odlazili na stranu od onog što nije bilo primereno. A sada kad pogledam skorije događaje, vidim da je Bog imao savršeni plan sa Lazarevim ocem i mojim dedom kad ih je spojio i kad im je otvorio tu preko potrebnu mogućnost razumevanja i uvažavanja. Jednom je neko rekao da su čudni putevi Gospodnji, a događaji koji slede pokazali su i pokazaće da je to u istinu tačno i ne samo to, već da mi nikad ne znamo šta se nalazi sa druge strane i u vremenu budućem. A naši ljudski planovi su kratkog daha i prilično su nesavršeni, i ne samo to, i ne traju duže od jedne mesečeve mene. Dakle, moja i Lazareva porodica su imale poznanstvo i razumevanje gotovo čitav vek, a da nisam znao kad i na koji način će to postati posebno važno i značajno. A događaji koji su sledili pokazali su da je Gospod imao savršeni plan, a o tome u drugoj priči.
Kad je pozvonio telefon i kad sam podigao slušalicu, sa duge strane mi se javio Siniša moj prijatelj novinar i književnik iz Kikinde, bivši radnik državne bezbednosti, a danas kao i pre disident i otporaš nepravdi, neistini i zlodelima, pa ma ko da ih je vršio. Rekao mi je da ima goste iz Nemačke i da se oni interesuju za neke ljude u mome selu. Pitao je da li mogu da dođu kod mene i da li im mogu pomoći. Prihvatio sam vrlo rado, tim pre što sam znao za Sinišino stalno interesovanje za našu, kako opštu, tako i zavičanu istoriju. Inače on je u svojoj prošlosti kao mladi radnik državne bezbednosti dobio nalog da prati Luku Nadlačkog koji je bio disident u onom režimu i da beleži ono što je kod Luke u radu i ponašanju bilo primetno kao ponašanje koje je remetilo ondašnji društveni poredak, a pogotovu ljude koji su tada bili na položajima i koji su se u prošlosti ogrešili, ne samo o državu i narod, već i o mnoge svoje bližnje sa kojima su delili ne samo uverenja, već su bili i u krvnom srodstvu. Siniša je objavio dve knjige koje su dobro prodrmale našu zavičajnu istoriju i zbog toga i nije bio naročito na dobrom glasu u našem zavičaju kod vlasti pa ma kav predznak one nosile na svojim barjacima. Istina je uvek i uglavnom drugačija od onog kao naše se zvanično i pomalo ulepšano pokazuje. Svi oni kojima je do nje stalo uvek su tražili nešto između redova, nešto što bi se moglo izvući iz konteksta, nešto što je bilo sa druge strane medalje. A tako je bilo od kad je sveta i veka. Uvek su zvanični istorijski podaci pomalo našminkani i uvek su na udaru trenutka i vladajuće ideologije koja je uvek pomalo podešava prema svome aršinu. I Siniša je to znao i ja sam to znao, a i gosti koje trebao da dovede kod mene u goste i koji istražuju nešto iz prošlosti i oni su to znali, ali uvek je teško pred narodom i pred sobom ići protivu zavaničnih istina. Siniša se drznuo da otvori tu bocu u kojoj se skrivalo puno toga zabranjenog i potisnutog, a takođe i prećutanog i duh je izašao, a posledice toga je uglavnom snosio sam i one su se ogledale u njegovom teškom životu. Godinama već nije mogao da u egzistencijalnom smislu sastavi kraj sa krajem te je da bi se prehranio ponekad radio poljoprivredne poslove, držao je kozu da bi imao mleka, sakupljao je i sušio voće. Takođe je sakupljao leti suvo granje iz obližnje šumice kako bi u toku zome imao šta da loži pošto nije mogao da kupi drugi ogreva, na struju se nije zbog skupoće grejati, a o drugim izvorima da ne govorimo. A struja mu je značila zbog njegovog rada i istraživanja, koja su bila uglavnom noću pored stone lampe. Godinama je ispisivao stranice i stranice svojih tekstova, upoređivao je podatke, spajao slike i iz jednog rebusa ulazio u drugi, da bi povezao, niti jedne prećutane istorije, kako u našoj zemlji, tako i istoriju koja se ticala našeg zavičaja. Priznajem da me je, kako je to Sartr nekad davno govorio, između crnog i belog, crno uvek više privlačilo. Da me je između zvanične i oficijelne zavičajne istorije uvek više privlačila ona zabranje i nezvanična, ona namerno prećutana. Ali moja strast je bila literatura i pisanje, a to je značilo promišljanje vaskolikog života koji postoji, na različite načine i iz različitih uglova, pa se u taj segment moje strasti uklapala i priča o istoriji koja je bila na neki način ne samo zabranjena, već i zaboravljena, pošto je mnogo njenih aktera iz toga perioda već pomrlo. Dakle, prihvatio sam Sinišu sa gostima da dođu kod mene u goste, i unapred sam se radovao zanjući da ću sigurno čuti nešto novo. Siniša nije bio čovek stagnacije i ponavljanja u svojim istraživanjima. On je uvek kopao tragao i pronalazio nove i veoma zanimljive podatke i poglede na svet koji su bili daleko od običnih i svakidašnjih. A njegova timačenja su bila nova, sveža, promišljena, već i nesvakidašnje orginalna.
Uvek kad mi se najave gosti, a pogotovu kad su iz inostranstva, ja se pomalo uzbudim, a i zabrinem. To je osećaj koji sam u sebi jednim delom poprimio i poneo iz roditeljske kuće koja je posebno negovala kult gosta i u svakom slučaju ostavljanja dobrog utiska na ljude, pa ma i poptpune neznance koji posete našu kuću. A i kroz moje dosadašnje življenje i druženje sa ljudima naučio sam da vodim račina o tome kad mi neko dolazi u kuću, još pogotovu kad je sa strane i kad je važan i značajan, da imam pojačanu kocentraciju u pripremanju, kako samog domazluka, takođe i psihički sam se pripremao, a još pogotovu što je tema našeg razgovora bila zavičajna, istorija i priče koje nisam mogao od ljudi koje sam poznavao da čujem. Sećanje na banatske Švabe koje su živele u mome selu kao da je potpuno izbledelo. Mi ih i nismo imali puno, ali u jednom delu sela imali smo i trgovce i apotekare, a takođe i kafečije i tišljere, i bilo je tu i kolara i kovača itd. Baveći se jezikom moga zavičaja video sam da se u tragovima pogotovu kod starijih ljudi u samom govoru i razgovoru osećale po neke nemačke reči. Za nas decu iz moje generacije to je bilo sa svima normalno da čujemo od naših baka jer su one govorile starim, domaćim, banackim jezičkim srpskim narečjem u kom je bar u mome selu bilo puno reči koje su bile iz nemačkog i mađarskog, a pogotovu su majstorski izrazi bili uglavnom sastavljeni od reči koje su primljene od naših komšija koje smo mi zvali jednostavno Švabama. Poslednjih šezdeset godina komunističke vladavine mojim zavičajem vremenom utirao sve znakove ljudi koju su pre rata živeli u našem selu i koji su se pod prinudom odselili. Sećam se da su mi pričali kako su rušili ,posle rata, na crvenim štalama Nemačke salaše da bi sa ručno pravljenom ciglom zidali, posle rata, novi zadružni dom koji je trebalo da bude simbol novog društvenog uređenja i poredka. Dakle, materijalni tragovi su nestajali, čitava jedna graditeljska kultura u mome selu je nestajala, samo su ostajali po neki majstorski, starinski izrazi i reči onih koji su zanate učili kod naših, pre rata, majstora, a koji su svoje nove tehnologije donosili iz njihove tada napredne države koja se zove Nemačka. Dočekivanje gostiju koji odu, rasvetliti nešto više vreme koje je u mom zavičaju prosto utrto iz pamćenja i narod kao da je doživeo kolektivnu amneziju učilo je da se osećam posebno uzbuđenim i da sa velikim nestrpljenjem čekam dva stara gospodina sa Sinišom Jakonićem, mojim pomalo neobičnim prijateljem, drugarom i sabratom po peru. Mnogo toga mi se motalo po glavi što sam želeo da pitam i što me je intersovalo, a ona druga strana istorije, koja nije bila ni zvanična ni oficijelana, više me je privlačila, a pogotovu individualna ljudska istorija ili pak istorija života pojedinaca koji su živeli u jednom veoma složenom vremenu, kakvo je bilo vreme u Banatu pred drugi svetski rat i vreme rata, a pogotovo me je intersovao taj dan koji se desio posle završetka rata i definitvne kapitulacije Hitlerove. Šta je bilo sa tim svetom koji je živeo tu kraj nas i čije tragove jedino nazirem u jeziku, ali u poslednje vreme je i to počelo da bledi u najezdi televizije i pojačane englenizacije.
Kad sam poslednji put zajedno sa Acom Pajićem unukom Lazara Prodanovog a na zahtev DŽona Blasmana iz Kanade otišao da posetim Sinišu Jakonića u njegovoj kući bilo je kasno popodne.Bio je vidno utučen i zabrinut. Teško je govorio i bio je veoma zamišljen.Bolest se kao neman obrušila na njegovo telo.Oslabio je, a već je bio mršav.Nije mogao da uzima hranu samo voće,a nije mogao ni da žvaće i guta.Pričali smo o raznimm stvarima a prvenstveno o njegovoj knjizi u rukopisu koja se zvala Zabranjena istorija,a imao je više od hiljadu strana rukopisa. Nije uspeo da je završi.Bolest ga sprečava u tome.Predložio sam mu da je objavimo iz dva dela.Da prvo objavimo ono što je gotovo a da u međuvremenu on radi na drugom delu.Nije želeo da parča, već da se knjiga pojavi u celo.Tražio je moju fotografiju iz mladosti i bez brade jer je verovao da mnogo ličim na Dušana Popova kog zu zvali Tricikl i koji je poslužio kao prototip Aleksandru Flemingu za romane o DŽemsu Bondu.Sedeli smo u polumračnoj sobi.Govorio mi je o lekovima iz Meksika koje mu je poslao Bizberger i o tome šta može da jede od hrane.Voće sme rekao je ali ne može da žvaće i ja sam mu obećao da ću mu kupiti i odneti sokovnik sledeće nedelje.I zaista sam to želeo.Međutim sledećih dana sam upao u vrzino kola dugih i teških razgovora i pregovora oko objavljivanja celokupnog pesničkog opusa Branka Miljkovića na Nemačkom.Poslovi i problemi su me odvukli na sasvim drugu stranu.Putovanja promocije sajmovi trka opšta me je odvukla ne da zaboravim već da nekako u drugi ili pak treći plan stavim obećanje da ću mu kupiti i odneti sokovnik.Jednostavno mene su poslovi odvukli na drugu stranu a Siniša je bio odveć ponosan da pokaže nestrpljenje. Da me je samo nazvao, da je cimnuo ja bih sve ostavio i našao bih načina da stignem. A i na neki volšeban način sam verovao da će on pobediti bolest.
Kad mi je sestra sa gerijatrije Suzana rekla da je na njenom odelenju i da je u lošem stanju i da je kroz razgovor sa njim čula da smo prijatelji i da sam obećao da ću mu odneti sokovnik.Setio sam se ne ispunjenog obećanja. To me je potreslo tako da sam sve poslove stavio na stranu i otišao sa novim sokovnikom kod njega u bolnicu.Samnom je išla i moja ćerka Senka.Bolest ga je istopila. Bio je zamišljen i tužan.Nije želeo da ga prebacuju na drugo odelenje.Obećao sam mu da ću porazgovarati sa načelnikom što sam i učinio.Načelnik se složio da ostane na gerijatriji, ali je neophodno da se plati svaki bolnički dan.Prihvatio sam se obaveze i potpisao ugovor da ću ja da platim troškove bolnice. Kad je to čuo Siniša se malo smirio. Sestra Suzana mi je rekla da je unjemu zaiskrila neka nova nada. Nakon tog dana obilazio sam ga i svakodnevno zvao kako bih se informisao dali mu nešto treba.Sve do trenutka kad su mi javili da je preminuo. Među folderima u mom ličnom kompjuteru i danas čuvam jedan sa rukopisom njegove Zabranjene istorije. Pokušaću da smognem materijalne snage da ona ugleda kao knjiga svetlo dana.
I evo sada godinu i po dana nakon Sinišine smrti moram da priznam da se osećam nelagodno jer nisam u pravom trenutku odreagovao. Sad vidim da to ništa nebi promenulo, da bi mu to samo još malo produžilo varljivu nadu.Siniša je sagoreo u vatri stvaranja i u borbi za istinu koju je hrabro umeo da brani i da je otkriva.
A ja sam nastavio da se borim dalje.I uvek kad mi se probude sećanja na moje upokojene prijatelje obećavam sebi da ću napisati jednu knjigu sećanja na moje pokone prijatelje.A onda me opet odvuku poslovi na drugu stranu.Ono što moram sebi da priuštim u ime mojih upokojenih prijatelja je vreme.Vreme da ispišem segmente sećanja na svakog od njih.Da otvorim jednu knjigu života i drugarstva u kojoj ću sabrati mnoštvo trenutaka u nestajanju.Naših trenutaka.
