Svake godine od početka jula pa do prve polovine augusta u poslednjih pedeset godina od kad dobro pamtim u naše selo stiže jedna porodica ringišpildžija.U parku u centar sela oni postave ringišpil veliki i mali, potom šatore sa sonim fudbalima sa fliperima i posebno sa šatorom za gađanje iz vazdušne puške, a tu je i sprava za boksovanje i odmeravanje snage. Sa zvučnika uvek dopire jaka novokomponovana muzika koja se čuje do kasno u noć i na drugom kraju sela.U različitim vremenima se na različite načine oko ringišpila sakupljala deca omaladine a i stariji ljudi jer tu je uvek bilo svetlo veselo i veoma živo.Ringišpildžije su uvek bile pune nekih kad sam bio dete nekih novih trikova i fazona koje su pokupili gostujući po raznim mestima.U šezdesetim godinama se čitavo veče čekalo na red kako bi se neko provozao jedan krug na ringišpilu. Najagilniji su bili momci i devoke koji su se vozili.Pogotovu je bilo interesantno gledati momke kako zaukavaju devojke dok im vetar nosi kosu i dok one ciče od uzbuđenja.Mene je uvek privlačilo da gledam kako se dugi voze, a ja sam retko sedao jer mi je uvek posle vožnje u krug bilo muka.Ringišpidžije su i ove godine u centru sela i opet dopire muzika, ali više nije tako živo i dinamično kao nekad. Sad mi se sve to čini raritet iz nekog sna kog se podsetim uvek kad oni stignu.A ustvari bio je to život moj život koje su odnele godine koje su ostale iza mene.
