Tek u dvadesetom veku, imam utisak, ljudi su počeli od svih oblasti življenja, pa i književnosti, ozbiljnije da prave izbore i vrednovanja svega što se radi i stvara. Tako su nastale lige. Takmičarski duh uvukao se među ljude kao pošast i ludilo u kome se svi otimaju da budu prvi i da igraju za neku prvu ligu. To je karakteristično za političare, sportiste, ekonomiste... a prenelo se i na književnost i poeziju. Sve se meri, vrednuje i svaki čovek koji nešto dela, teži da igra za prvu ligu. To je nedosanjani san mnogih ljudi koje poznajem koji se uglavnom završava porazom. Jer vrhovi su visoki, a što se više ide u visinu, vetrovi konkurencije su sve veći, a pravila sve manje važe. Opšta trka kojom su ljudi navučeni na taj slepi takmičarski duh je noćna mora od koje se oni tek umiranjem oslobađaju. Da budem prvi i najbolji. Sve da bacim pod noge. Tako razmišlja i deluje racionalni duh drugog i početka trećeg milenijuma ojačavajući svakom ponaosob ego i samopouzdanje kako bi sve većom silinom trošio energiju penjući se ka nekom imaginarnom vrhu sa kog će već posle kratkog vremena pasti u zaborav. Tako se količina oblasti gde su napravljena pravila za penjanje na vrh da se bude prva liga iz dana u dan povećava. Svi hoće slavu vrha i prve lige i svi žele time da se potvrde i jednoga dana kažu sebi: Vredelo je živeti.
O književnom olimpu
Baveći se književnošću godinama, vidim da i ona nije imuna na takmičarsko poimanje sveta. Vidim, u poslednje vreme, sve je više pisaca koji su zajapureno i zahuktalo krenuli da osvoje neki imaginarni književni Olimp sa kojeg će, bar jednom, onako sa visine, pogledati na svet koji ga je dao. Vidim kako je veliki broj pisaca i pesnika na tome putu posrnuo i pao. Vidim kako su se stropoštali umorni i izranjavani u neka predgrađa života i literature. Vidim njihove bolne vapaje kojim prosto zapomažu i proklinju dan kad su krenuli da se trkaju sa nevidljivim i nestvarnim mestom za neki svoj položaj među onima koji su u prvoj lizi. Oduvek me je ta trka uznemiravala i plašila. Oduvek sam osećao izlišnost te strašne borbe da se za sebe u književnosti izbori neka pozicija kako na javnoj sceni tako u književnoj istoriji.
Taj nedostak takmičarskog duha mogao sam tretirati i kao manjak samopouzdanja, kao slabost karaktera ili pak nedostak vere u ono što radim i pišem, a kad je već tako, mislio sam, moj život uopšte nema smisla. Ali živeti sam, ipak, morao, a i stvarati, pisati i objavljivati sam morao. Čemu onda sve to, govorio mi je moj racionalni um, ako se ne boriš za vrh. A moj mudrački um je govorio: Čemu se boriti kad na putu do vrha, pa i na samom vrhu, ljudi jedno drugo potiru i brišu, a to si već video i možeš svedočiti samom sebi, na hiljade puta. Takve stvari se, vidiš u medijima u raznim oblastima, pa i u književnosti, dešavaju u globalnom selu svakih nekoliko minuta. Kakvog je smisla krenuti putem kojim svi idu i trkati se sa svima onako sam naoružan samo svojim iskustvom življenja među ljudima i knjigama koje si objavio, rukopisima koje si napisao i tekstovima koje nosiš u glavi, a nisi ih još uobličio. Kakvog li smisla, osim da te, kad već stigneš do nekog mesta penjući se ka vrhu, oni koji su ispred tebe ne zbace dole i svuku te opet dole oni koji idu iza tebe. A ti kažeš sebi da želiš neporažen otići sa ovog sveta, jer dovoljan je poraz da već živiš determinisan u svetu koji je ustrojen bez tvoje želje, volje i pomoći.
Dakle, u svim tim mojim unutrašnjim borbama i razmiricama sa svojim umovima, a u želji da ostanem u sedlu života i književnosti, odlučio sam da se ne tražim u racionalnim pogubnim sferama života i da se u njima borim da osvojim neko svoje mesto, kako na vrhu tako i u prvoj ligi. Odlučio sam da stvaralštvo i sve ono što radim ne merim aršinima i tablicama koje su date i po kojima se svi mere i vladaju. Okrenuo sam se i dobro isprevrtao u sebi i prošao svoj religiozni um koji mi je otkrio svoja iracionalna, beskonačna i večna vrata, gde je prostor toliko veliki, okrepljujući i savršen, da dok kreneš da stvaraš i sve što stvoriš, već si na vrhu, jer stvaralačka radost ti daje ono neophodno ushićenje kojim dobijaš snagu i energiju od Boga čija je moć nepojmljiva racionalnom ljudskom umu, već se može samo srcem osetiti i doživeti.
Shvativši, a ponajpre osetivši, tu silinu božanske enegrije, milosti i nadahnuća, krenuo sam putem stvaraoca koji je odlučio da ono što piše ne gleda i ne meri običnim i prokazanim ljudskim racionalnim i pragmatičnim aršinima. Ideje, jezik i misli koje nosim u sebi su beskraj koji ja pišući i objavljujući pretačem i puštam kao reku kroz ljude koji me čitaju, kroz književnost koja me, kao i sve one koji pišu, prima i vrednuje u sebi, svojim zakonima, ali oni mi nisu cilj, moj cilj je da kroz stvaralaštvo svoj lični beskraj pretočim u božansku večnost, gde je moje delo sa Bogom na večnom vrhu.
Kako će to zemaljskim merilima ljudi kvalifikovati, o tome sam odlučio da ne razmišljam i da se time ne bavim, jer tu ne mogu naći ni jednog pravog odgovora, osim stalnog ljudskog trvenja i borbe da se uđe na ovaj ili onaj način u prvu ligu i da se bar na jedan tren bude na vrhu.
Kad sam već odlučio da moja književnost, mislim na onu koju stvaram, ne bude mojom voljom ubačena u arenu da se bori sa dobro izvežbanim i oprobanim gladijatorima književnosti, već da bude pretakanje, a kako je već stvorena od stvarnog, sanjanog, izmaštanog i pročitanog života, dakle, da bude pretakanje mog ličnog beskraja u božansku večnost, našao sam put kako da opstanem uprkos svim nedaćama koje me okružuju, da prihvatim prećutni sporazum sa mojim religioznim umom i da homo poetikusa i homo religiozusa, oslobođene praksisa racionalne trke ka vrhu, kroz tekstove i knjige, prinesem božanskoj umetničkoj večnosti, gde se učinci ne mere programiranim dogovorenim normama, gde uglavnom istoriju pišu pobednici.
U mom sistemu vrednosti, pobednik si kad uspeš da se preumniš i shvatiš da stvaraš, ne da bi se trkao i otimao za svoje mesto za trpezom u ligama koje su ljudi stvorili i koje su propadljive i koje se menjaju vrtoglavom brzinom, već da kao pojedinac i čestica beskrajnih umetničkih mogućnosti sjedinjuješ se sa božanskom večnošću......
