U njemu je teško, a bez njega izgleda još teže. Neki kažu da on živi u čoveku, i mislim da su pomalo i u pravu. Zavičaj je mesto kome se stalno vraćamo. Zvičaj je uvek asocijacija na detinjstvo i na onu nedozrelu radost i ushićenje kojim smo počeli da doživljavamo svet odrastajući u ljude. I nigde nema toliko emocija u našem srcu kao u zavičaju. Ljudi kojima smo okruženi u zavičaju nam se čine, i kad su samo poznanici, kao rod. Svi smo na neki način vezani za zavičaj. I nije važno na kom delu planete se nalazi to mesto i koji se odnos prema tom mestu u svetu dešava. Zavičaj je uvek presudan kako za lepo tako i za ružno što nam se dešavalo u životu.
