Pravila se redovno, svake nedelje, u većini paorskih kuća u selu, pa i u mojoj. Reduše su imale različite metode mešenja testa, a koristile su i razne filove za istu. Po gibanici sam u jednom periodu mog detinjstva razlikovao kako kuće tako i količinu sreće i zadovoljsva koju su moji drugari iskazivali prilikom jedenja. Svaka porodica je imala svoju tehnologiju pravljenja gibanice. Ona je čuvana kao esnafska tajna. Sa svekrve se prenosila na snaju, a retko na ćerku, jer je ona udajom prihvatala način pravljenja gibanice od porodice u koju se udala. U vremenima kad se gibanica pekla u zemljanim paorskim pećima, u zavisnosti od broja ukućana, takvi su bili i plehovi, kako su se zvale limene posude u kojima gibanica pekla. Pravljeno je, opet u zavisnosti od broja ukućana, po dve rude u plehu pa su rude bile malo pljosnatije i šire. Potom, po tri rude u malom plehu, ali su onda rude bile malo višlje i puštalo se da testo nadođe i da se podigne u visinu. Porodice sa većim brojem članova su pravile gibanicu u velikim plehovima sa po tri i po četiri rude. Kvalitet gibanice se ogledao u količini fila koji je ona imala u sebi. A pravljena je najčešće sa filom od maka, višanja, grožđa, takođe se koristio rogač, potom sir itd. Gibanica je zaista bila dominantan kolač u mome detinjstvu, bilo da je pravljena ukiselo, kako se zvala, ili od tegljenog na listove testa tj. uslatko. Od svih gibanica, koja mi je u detinjstvu bila i ostala najlepša, kao nešto vredno pamćenja do današnjih dana, bila je gibanica baba Danke Pislikine. Kad me je nedeljom popodne majka vodila u goste kod moje tetke, ja sam obavezno radoznalo odlazio kod baba Danke u malu sobicu gde je ona čak i u letnjem periodu zajedno sa deda Dušom, mužem njenim, sedela kraj još tople paorske zemljane peći u kojoj se gibanica pekla. Na stolu je uvek imala tanjirić sa gibanicom i obavezno me je nudila. Sobica je bila topla i mirisalo je na zemlju i na starost, ali gibanica je imala neki za mene opojan i čaroban ukus. Od tada je prošlo gotovo pola veka, ali ja i sada kad se malo zamislim, mogu u sebi da prizovem sećanje na ukus gibanice baba Danke Pislikine. Njen suprug Duša, inače, u mladosti ćesarski vojnok koji je za vreme Prvog rata pao u rusko zarobljeništvo i tamo proveo nekolko godina, pa se potom preko prve srpske dobrovoljačke divizije vratio nazad u zemlju, jednako oslobađajući sve krajeve bivše Jugoslavije, i na tom putu oslobađao i Crnu Goru što se od jednog banaćanina nikada nije očekivalo, je dok sam ja jeo gibanicu s makom pričao svoje vojničke dogodovštine. Bilo je tu uvek, za dečaka mojih godina, raznih naizgled nepojmljivih stvari. A kad bih pojeo jedno parče gibanice, baba Danka bi me nudila drugim. U to vreme, moja majka je sa tetkom u drugoj sobi vodila razgovore sve dok njie dolazilo vreme da se ide kući, Deda Duša je privodio svoju priču kraju, a baba Danka mi je u neku staru novinsko hartiju pakovala još jedno parče da ponesem za kasnije. Ja sam za razliku od njenih unuka jasno pokazivao da sam veliki fan njene gibanice, a ona je to umela da nagradi. Od tih vremena je prošlo mnogo godina i bio sam u prilici da probam mnogo gibanica, a onda se najednom, prosto preko noći, desilo čudo. Popularni Titov pevač Đorđe Balašević je u jednoj svojoj pesmi gibanicu nazvao štrudlom i još je rekao ŠTRUDLA S MAKOM, a kako je naš narod sklon da sve novotarije sa televizije prima, najednom je gibanica i u mom selu, kod onih koji su se pravili da su malo finiji, počela zvati študlom.U mome detnjstvu za štrudlu se govorilo da ni iz bliza ne može da bude toliko lepa i ukusna kao gibanica jer se ona pekla u plehanim retnama po gradovima i to uglavnom tamo u bačkoj, a poznato je bilo da su bačvani nekim našim popularnim banatskim jelima davali svoja malo naizgled gospodskija imena.Barjaktar u tome je bio popularni novokomponovani narodni pevač. Tako smo platili danak novokomponovanoj terminološkoj agitaciji svi koji volimo gibanicu. U mome selu, a i u celom svetu morali da prihvatimo naziv študla kao teror novokomponovanih poštovalaca televizije (koja inače nije umela da prepozna nijanse jezičkih i kulturoloških razlika između banaćana i bačvana) i popularnog pevača koji je imitirao naš jezik kako bi se tobož približio narodu. I njemu sam mnogo toga oprostio,(malo na neukost, malo na bezobrazluk) ali što je moju gibanicu prekrstio u štrudlu, to nikako ne mogu. I tako već godinama traje u meni ta želja da javno otkrijem prevaru koja se desila i koja je na jedan perfidan način zamenila ime i identitet moje gibanice iz detinjstva.Ali tu nije kraj, početkom trećeg milenija, a niko ko Gospod to ne može, jedna bačkulja udata u naše selo reši da sa grupom žena pravi pravi štrudlu za ginisa.U pitanju je opet naše novo vreme FESTOVA, DANA, JADA I KRKANIJADA, i svi je zdušno podržaše da od toga prave brend.Manifestaciji je dat naziv Štrudlijada a verujem da su svi pod tim podrazumevali gibanicu. I priča je krenula i manifestacija je postala tradicija i štrudla je prijavljena za takmičenje za ginisa i svake godine je sve više obožavalaca iste koji dolaze da se na licu mesta uvere u slast, ukus i kvalitet. Štrudla se pravila pred publikom na licu mesta u parku u centru našeg banatskog sela.Ali kažem nopet niko ko Gospod, tako veliki pleh sa štrudlom se jedino mogao peći u velikoj zemljanoj peći u pekari kod Bate Crce a to je značilo da ispečeni gotovi proizvod je zapravo gibanica, kojom su svi oduševljeni kao štrudlom.Dakle desila se dvostruka zamena identiteta gibanice iz mog detinjstva.Ceo svet obožava Miloševačku štrudlu. A ja evo svedočim da ima Boga i da ima pravde. Jer gibanica je uvek gibanica pa makar je i štrudlom zvali.
