To da živimo uvek u sadašnjosti je osnov za svakodnevno delanje i razmišljanje onih koji su razvili svoj um da tako misle. Ali boravak na jednom mestu i jednom vremenu ne znači da je uvek tako. Naše fizičko prisustvo ne znači i našu duhovnu prisutnost Duhovni i fizički svet se često ne usaglašavaju u nama. A pogotovu nikada nisam želo da verujem da mesto na kojem živiš treba i da određuje način kako ćeš duhovno da živiš. I ponekad kad se spoljašnja dešavanja zaustave i kad dugo boravimo na jednom mestu i kad naša čula naiđu na didaskaliju i nema nam druge do da se okrenemo sećanu na prošlost ili pak sećanju na budućnost. Sećanje na događaje koje sam proživeo mi je mnogo pomoglo da preispitam sebe među ljudima, a i takođe da se odredim prema svetu. Ono mi je otvaralo dalja saznanja o meni samom i o svetu u kome živim i koji me okružuje. Kroz njih sam video odnose koje sam često imao sa ljudima, i odnose koji su vladali unutar mene, i želju da ujednim emotivni i inteligibilni svet u meni, i tako sjedninjene pustim da deluju u stalnom stvaralačkom intenzitetu i daju se u što većoj meri, intenzitetom i kreativnošću. Sećanje je okidač za otvaranje fioka podpameti u kojima je lagerovano ono što je doživljeno i koje bi, da nema sećanja, ostalo u meni do kraja života i naravno i kad bih umro, imam utisak, da bi se iskalo da izađe napolje. Otvarati jednu po jednu fioku u tom velikom ormaru proživljenog ponekad može da bude bolno, ali nikako ne treba odustajati. I radost i bol je ono što sam ja proživeo. To je sastavni deo bića i sve to zajedno je moj život i takav je kakav je. Mnoštvo protivurečnosti koje su ga činile tek sećanjem nalaze u novom pogledu na njega odgovore i rešenja za ono što nisam uspeo da sebi definišem i razrešim. Shvatio sam, vredi sećati se, ali ne nikako živeti od sećanja.
