Dok nisam kupio automobil o njima nisam znao gotovo ništa, niti su me za nešto pozivali, nisam znao ni gde su, a i da uopšte postoje.Putovao sam obično vozom i autobusom i nikada me nije interesovalo ako na putu milicioner nešto zaustavi šofera.A onda sam kupio prvi auto koji je bio proizveden šezdeset i osme i zvao se Spaček. Imao je petnaest godina i činio se strašno starim za ono vreme kad su se drumom paradirali jugići i stojadini kupljeni na kredit.Ja sam moj kupio za gotovinu i bio mi je posebno atraktivan jer je u letnjem periodu mogla da mu se skine cirada sa krova tako da je ličio na kabriolet.Čak sam mu pošto me je verno služio i pesmu jednu napiso i mislio sam da ću ga ostaviti u dvorištu kao suvenir, ili pak skulpturu kad ga jednog dana prestanem voziti. Bilo je u tom autu neke opuštenosti i slobode, neke šarmantne dopadljivosti, a i svi su se okretali za njim pošto je bio obojen u hipi fazonu, sa početka sedamdesetih.I naravno tada sam počeo da pravim saobraćajne prekršaje, veoma često u žurbi,a ponekad i u nedostatku nečega od opreme i pribora. Priznajem da me je u njemu češće policija zaustavljala nego one koji su vozili neke duge automobile. A kada te zaustave uvek ti nešto nađu da nije u redu. U početku me je to ljutilo, ali docnije sam se navikao da me zaustavljaju i da me kontrolišu. A bogami bilo je tu i nekih kazni koje su pisane i pedantno evidentirane od stane policije. I onda sam jednog dana dobio poziv od sudije za prekršaje, i trebao sam se odazvati, ali ne naviknut na tu vrstu komunikacije sa državnim organima mislio sam da im ja nisam baš najvažniji da će me nekako zaboraviti. Ali sudovi ništa ne zaboravljaju, presuđena mi je kazna u odsustvu, a kako je nisam platio dobio sam poziv za izdržavanje kazne zatvora u trajanju od tri dana. Omah sam prosto odleteo kod sudije i tamo mi je rečeno da ako platim kaznu, zatvora neće biti. Odmah sam platio samo da nebih otišao u zatvor i shvatio da sa državom i sudovima nema šale i da oni ako im se ne plati dugovanje za pekršaj šalju ljude u zatvor.Dakle zbog žmigaca koji vam se usput u vožnji pokvari i ako ne platite kaznu možete da završite u zatvoru Tako vam je to krenulo kod mene dragi prijatelji.A docnije kad sam po prirodi posla bio češće na točkovima češće sam i pravio greške, a i bio u prilici da idem kod sudije za prekršaje.Nekad mi je smetalo kad me policija kontroliše, pa sam se bunio, a to je naravno izazivalo njihovu ljutnju i bivao sam duže proveravan i strožije kažnjavan. A sudije su se uvek trudile da budu blage sa kaznama, ali su uvek kažnjavale.I uvek sam bio kriv.A kad sam se jednom kao mlad vozač požalio jednom rođaku koji je radio kao vozač teških kamiona na policiju on mi je odgovorio. Njihov posao je da ti uvek nešto pronađu i da ti naplate kaznu.I kad ti je sve na autu savršeno uvek po nešto fali. Oni imaju normu koliko ljudi treba dnevno da kazne. Nije mi to bilo jasno i često sam zaboravljao njegove rečenice, i tek kad sam završavao kod sudije za prekršaje sećao sam ih se, ali izgleda uvek sa malim zakašnjenjem.
