Jesen je godišnje doba kad počinjemo užurbano završavati poslove koje smo čitave godine nekako ostavljali na stranu.Sve nas polako sustiže i sve nam se nameće svojm važnošću i hitrinom.I uspahitimo se i krenemo da završavamo poslove oko kuće i u kući onako domaćinski i čestito, sve verujući da samo da se zavši ovo i biće gotovo, pa još ovo i onda je zaista gotovo.A poslovi i poslići se nadovezuju i vezuju jedan za drugim do u nedogled.I još nismo sve ni završili, već nam je zima pred vratima.Ja ne spadam i one koji su zaljubljeni u te domaće poslove, ali kao jaki pedesetogošnjik podučen sam životom da nam se najčešće nameću poslovi za koje nismo nešto naročito emotivno potaknuti i inspirisani, ali ih moramo odrađivati i otaljavati, pa ma kako im se srcem ne davali.U jednom razgovoru sa mojim prijateljom Tapaji Andrašom oko kućnih poslova i o tome kako oni ništa veliko ne donose, a moramo na njih trošiti vreme i energiju on mi je onako mudrački odgovorio;ŠTO IMAMO TO MORAMO DA VOLEMO.Nisam ga baš najbolje razumeo pa sam mu tražio da mi malo pojasni, a on me je gledao sitnim očima na debelom licu sa velikim povaljkom i onako mudrački mi rekao;PA, NE SREĐIVAŠ TI TUĐU KUĆU I AVLIJU. Nakon te rečenice, ja sam ućutao,a on je zadovoljno napio rakijiu, zapalio cigaretu i nekako mudrački zamišljen gledao u zamagljeno okno prozora.
