Između zubobolje i svakodnevne navike pisanja na fejsu gotovo da i nema neke sličnosti, osim možda u jednom, u vlasniku koji, kao što vidite, mogu biti i ja. Zubobolja je stvar na koju, i pored svih briga i preporuka lekara, u nekim satima ne možete da utičeta pa ma koliko o zubima vodili računa i ma kakvu volju za zdravljem zuba imali. Kad se pojavi bol, postanete svesni koliko je vaše telo na čelu sa zubima podložno propadanju, a kad još počne da vas boli i kad počne da kljuje direktno u mozak i još kad to krene pred spavanje, onda vam i ne preostaje ništa drugo do da junački i pored svih lekova protiv bolova izdržite i prebrodite noć, a tek ujutro da se javite kod zubara. I naravno onda odete kod čika zube i on vam ili zub leči, ili ga popravlja, ili ga vadi, i tu, nakon nekog vremena, bol prestaje. A nama onda ostaje navika da ih svakodnevno peremo i čuvamo kako nam se nebi ponovo desilo da trebamo da osećamo taj nesnosni bol koji smo eto, može se reći, preboleli. Sa pisanjem je malo drugačije, ono vam prosto uđe u krv i kad ništa ne zabeležite i kad se ne javite sa nekim pa ma i najmanjim tekstom, osećate da vam nešto ne dostaje, da vam nešto fali, da vas nešto u duši svrbi, i to traje, a ponekad vas natera da se uzvrpoljite i da prosto ne znate kud ćete sa sobom. Ozbiljni ljudi, veliki pisci, naučnici, inženjeri, političari, sveštenici sa misijom, filozofi, pisanje na fejsu ne shvataju dovoljno ozbiljnim, za njih je to i dokolica i razbibriga i dovoljno nestvarna pojava da tome ne pridaju nikakvu važnost. Oni drže do sebe i do svojih razmišljanja i stavova i ne iznose ih, ni lako, ni jednostavno, a pogotovu ne pred onima koje ne poznaju lično i sa kojima nisu bili u prilici da komuniciraju u stvarnom životu. Mi koji smo stvorili naviku da svakodnevno pišemo na fejsu na sve to gledamo drugačije, i znamo da svaki naš tekst na fejsu u osnovi ima neki od naših unutrašnjih doživljaja. Za nas su kompjuter i fejs samo sredstva preko kojih iznosimo iz sebe sve ono što se godinama nataložilo u nama i tako pokrećemo naš duh na kreativnost, naš um na samodisciplinu, a našu podpamet na oslobađanje od nesvesnih doživljaja i pamćenja koja nam se nehotice mešaju u stvarni život, te činimo ponekad i ono što nikako ne bismo želeli. Ali da se vratimo početku ovoga teksta i vidimo da zaista zubobolja i pisanje na fejsu nemaju nikakve veze, osim možda ponekad u akterima, a među njima sam ja, a možda i vi, kažem ponekad.
