Svu noć sam vodio rat, pravi psihološki rat sa tajnim službama koje su po svaku cenu želele da me uvuku u svoju mrežu saradnika, i ne samo to, što i nije tako loše, već i podanika, i poslušnika, i vernika koji se čitav stavlja u njihovu službu. U početku mi to nije bilo pravo, ali bio sam zarobljenik i bio sam okovan, i nisam mogao nikuda. Laki okov koji mi je bio na rukama i nogama zveckao je pri svakom pokretu. Spavao sam u ćeliji koja je ličila na sobu i nije imala rešetke. A i bez toga bio sam zarobljen i služio sam kaznu za koju uopšte nisam bio kriv. Moj poznanik iz mladosti ritski paor Bogdan, inače, veoma hrabar i na pare alav čovek, što se verovatno desilo kao posledica teškog paorskog salašarskog detinjstva, je u svome gazdinstvu prao pare jednom i medijima čuvenom narko dileru zvanom Panta Če. Za njega je kupovao zemlju po Banatu i obrađivao je besplatno nekoliko godina, a onda bi je Panta Če legalno prodavao, a Bogdan je na istu zemlju dizao za sebe državne subvencije. Bio je to odličan biznis i trajao je nekoliko godina sve dok se lokalni isnspektor policije Šmega nije ubacio kod Bogdana i počeo da ga reketira. I ma koliko para da je imao, i ma koliko traktora, mašina, kuća i automobila da je nakupovao i prigrabio sebi, Bogdan je i dalje ostao onako salašarski sitničav i škrt kao što je bio i dok je orao zemlju konjima i plugom od jedne brazde i to onako o sebi. I kako Šmega nije dobio što je očekivao, mislim, nije valorizovao svoje ćutanje o poslovima Bogdana od Rita i Pante Čea, podneo je prijavu o nesrazmeri Bogdanovih prijavljenih prihoda i onoga što je stvarno oprihodovao, te se poveo sudski proces i Bogdan je bio osuđen na globu, ali to nije znao pošto je presuda objavljena na sajtu suda. Ja sam kao ideološki robijaš radio po kazni na Bogdanovom gazdinstvu i to su vlasti tretirale kao vaspitno popravni rad. Bilo je nas više ideoloških zarobljenika koji smo prevaspitavani na takav način. Uglavnom smo radili fizičke poslove. I jednom prilikom, a bilo je to kad je slutio da će se desiti presuda, Bogdan me zamoli da pogledam da li piše na netu njegva presuda. I pokušao sam, ali je provajder bio loš i nisam uspeo da otvorim sajt. Te večeri jedan od pripadnika tajne službe mi je rekao da zna šta mi je Bogdan tražio. Bio sam ozvučen a da to i nisam znao. I pružio mi je jedan smotuljak sa žicama preko kojih sam mogao da se konektujem...itd itd... Uglavnom, probudio sam se kraj upaljenog kompijutera, shvatio sam da sam slobodan i na netu već odavno. Kakva sreća, kakav san.
