Prosto zaboravim šta sam hteo da kažem. A izgleda i nije bilo toliko važno čim sam zaboravio. Ali evo upliće mi se nova misao u glavu, a baš i nije misao, pre će biti misao o slici koju sam, kao iz starog foto albuma, izvadio ,a ona govori o mom komšiji Milovanu. Rodio se na kraju sela kao treće dete posle dve sestre. Od kad se prošetao bos po prašini pa do dana današnjeg, važio je za omalenog, čvrstog, zdepastog i kočopernog čoveka. Nije se dao, a ni predavao, pa ni u najtežim situacijama. Sve mu je od malena išlo od ruke, doduše škola malo manje, ali majstorluk se prosto lepio za njega. Otac ga dao da uči zanat kod Omera kovača, a školu je učio i diplomski je polago u Kikindi. A bilo je to vreme kad je kovački zanat bio na ceni i kovačnice su u to vreme dozvoljavane da budu privatne. Omer je bio dobar majstor i Milovan je od njega, kao šegrt, mogao dosta naučiti. I naučio je sve od početka, kako se gvožđe iz okruglog iskiva u četvrtasto, što je bio i osnov kovačkog zanata, kako bi šegrt mogao da kao i pijanista uskladi rad ruku. Da nauči i navikne se na zvuk nakovnja i da po zvuku može da prepozna o kom se gvožđu radi i šta se odkiva i iskiva. Sve što je moglo da se nauči kod kovača u Omerovoj kovačnici Milovan je naučio, i da otkiva ravnike i motike za paraće plugove, da potkiva konje, da pravi čurke i okov za kola daščara, da kali sav alat koji se u tome vremenu u poljoprivredi i u kućnom radilu koristio, a bogme, naučio je i da popije po čašu vina i to domaćeg, i piva kad se za to dala prilika. Naučio je, kao što već biva, i mnogo priča koje su se pričale i koje su paori istresali, onako kao iz rukava, dok sede u kovačnici. Tu je kao šegrt počeo i da puši, a i priko nakovnja, dok mu noga tera meh da vatru žari, da pogledkiva koje i kakve su snajke prošle pored večno otvorenih kovačkih vrata. Kovački zanat se u Banatu oduvek poštovao, još iz vremen buna i ratova kovači su bili na ceni i bili su važni. A važilo je i pravilo, ako oćeš da ti dete ima siguran lebac u ruke, a da ne bude paor, onda ga daj za kovača. Oni su uvek imali posla. Slično je bilo i sa našim Milovanom. On je revnosno učio i privaćo i pamtio sve ono što je od majstora mogao da primi, pa ponekad i da se namrgodi i da pokaže srdžbu, onakvu kakvu samo kovači sa znojavim i garavim licima mogu da pokažu. A kad je došlo vreme da se polaže diplomski Milovan dobije zadatak koji je glasio Okivanje stražnji šaragalja (za one kojine znaju - to su zadnja vrata na drvenim kolima koja su mogla da se dižu preko lanaca i da se spuštaju, kako bi, u zavisnosti kakav se teret nosi, mogle da ga zaštite i sačuvaju od ispadanja sa kola). Pošto je diplomski radio u Kikindi u jednoj majstorskoj radionici, a ne kod svog majstora gde je učio, već je dobio mentora koga je škola odredila, Milovan se pojačano uozbiljio i zdao da uradi što bolje može, a tako je i bilo. I krene on od radionice mentora i mete šaljaglje na leđa i nosi ih u školu pred komisiju na ocenjivanje. Na šaragljama se mogao zaista oceniti pravi rad kovača pošto su bile kombinacija drveta i metala. A kad je u pitanju kovački posao na njima se moglo očitovati svo majstorstvo i umeće jednog kovača. Na njima je bilo i šarki, i spica, i beočuga, i zakovica, i ne znam ti ja čega još. Komisija je rad ocenila sa odličan pet. I Milovan, zadovoljan što je položio, mete svoj diplomski rad na leđa i kroz Kikindu velikom sokakom tri ćoška do Bućkalove kafane. Tu mete šaraglje prid kafanu i uđe unutra, sedne za astal, izvadi paklu cigara Morave, koja je tada bila veoma popularna, poruči pivo i sebi u bradu izgovori: E, Milovane, sada si prvi čovek, a tako je i bilo.
