Kad zaspim popodne kraj upaljenog televizora, svakakve goste mogu očekivati u snu. Tako je bilo i danas. Iskakali su u različitim situacijama različiti gosti i sve uglavnom javne ličnosti iz našeg džet set društva.J a o tom svetu i nemam neko naročito mišljenje i ne fasciniraju me u dovoljnoj meri. Valjda zato što sam malo ostario, podosta toga proživeo i pročitao, a pomalo nešto i iskusio. A oni su se paradirali u različitim situacija u različitim pozama i predstavljali su se u najboljem svetlu. Bio sam pomalo lenj i ravnodušan, činilo mi se da su preterano nametljivi, još nekako su se ljubazno i pomalo nastrano osmehivali. Bože, mislio sam u sebi, zar je moguće da svi maju nekih psihičkih problema kad se tako pomalo nezdravo ponašaju i nekako su svi u nekom performansu i svi se nešto smeju kao na sceni, iza draperja i zavesa i sve nešto se kikoću, ali čudnovato, glasovi su im se promenuli, muškarci su kikoćali ženskim glasovima, a žene muškim. Pitam iz prikrajka, onako sramežljivo, jednog gospodina, okako crnog, kosmatog i naočitog. Šta se to dešava, kad muškarci govore ženskim glasom, a žene muškim, pa reko, u pitanju je naša elita, zašto se tako predstavljaju naopako. Kaže mi on: Stigli su neki novi standardi, oni samo prate trend. I stvarno, kad sam se malo bolje obazreo našao sam se u jednom parku gde je na stablu jednog ogronog hrasta visila velika tabla na kojoj je pisalo: Za močanje. Obazreo sam se malo bolje i video da je park pun poznatih ljudi, muškaraca i žena. I močali su, žene u stojećem stavu, malo dalje od njih su muškarci čučili i svršavali malu nuždu. Ovo nije moguće, pomislio sam u sebi. Ovo je samo ružan san, promrmljam sebi u bradu i probudim se.
