U popodnevnim satima, a nedelja je bila, nakon klasičnog ručka, izvalim se kraj upaljenog televizora i zaspim, kako to već biva u realnom životu sredovečnika. Napolju je rominjala kišica i sve je nekako utihnulo, sve se opustilo, i kuće, i nebo, i drveće, i trava, i traktor pred komšijinom metalnom kapijom koja je takođe izgledala opušteno, i auto pred mojim prozorom, i zavese, i stolice, sve se opustilo smekšalo, da ne kažem ocmonjilo, prosto je počelo da se topi kao sladoled kad smekša, kao sveća voskana kad se zagreje i omlitavi; dakle, svet oko mene je počeo da menja agregatno stanje. Nisam to očekivao, bar ne ovog popodneva, pogotovu ne u snu pored upaljenog televizora sa kog je dopirao glas, čvrst, odlučan, siguran i samouveren, mog predsednika države. Nisam dobro razabirao reči, nisam ih ni memorisao da bi ih mogao reprodukovati, ali one su do mene dolazile kao ujednačena i puna poverenja i ubedljivosti fonaciona linija. Sve mi je zvučalo poznato, a kad sam otvorio oči imam šta i da vidim, a i sebe sam video zajedno sa drugim ljudima koji su pratili čoveka koji je smelo koračao napred velikim sokakom moga sela. Bio je to istorijski hod napred, čoveka vizionara, što hrabro velikim sokakom vodi široke narodne mase u svetlu budućnost. A onda se desio neočekivani obrt. On se zaustavi pored jedne zgrade i upita:" Šta je ovo." Vidim da svi oko njega ćute, a vidim i da nisu iz mog sela, te se osetim pozvanim da istupim. "To je moj kulturni centar, predsedniče", kažem. "Da li želiš unutra." I uvedem ga. Svita čuvara, policajaca, političkih udvorica i novinara nas je pratila. Prošao je između stolova gde su sedeli ljudi i uputio se prema bini na kojoj su bili instrumenti. Bina je bila u polumraku i ja sam požurio da upalim svetlo. Preleto je pogledom preko opreme i zaustavio se na jednom pojačalu na kom je krupnim pisanim slovima pisalo "Maršal". E, to je bilo pojačalo moje mladosti, izgovori sigurnim, ubedljivim i svojim istorijskim glasom. "Da, baš tako precedniče ", izgovorio sam. Svita je ćutala.
