Godinama već zakočavamo se šarenim dugmićima kao okicama mačijim na leđa. I ručice smo naučili da okrenemo poput gumenih lutaka naopako. Unatraške postavljamo noge. Gledamo se odozdo na ogledalu.I trčimo napred, isprva lagano, pa onda postepeno pojačavamo, a onda iz sve snage jurimo. Vetar nam nosi kosu, šiba nas po temenu i leđima, a mi jurimo verujuči čvrsto i nepokolebljivo da nas samo još malo deli do cilja.A dugmadi dobro zakopčani čine se kao bela traka na drumu od leđa naših junačkih.I tako dok letimo za nogama glava nam je zajedno sa licem i pogledom u svetlu budućnost ponosna kao portret kao skulptura i spomenik stoji čvrsto i uspravno...a i trese se pomalo, kažem pomalo,a neverujem, ili pak ko zna,
