U stanu Vladana Radovanovića multimedijalnog srpskog umetnika pored supruge pokojnog profesora LJiljane dočekao je mene i Senku i papagaj po imenu Mića. Priča mi Ljiljana da je jedan njihov prijatelj poklonio Vladanu izgubljenog papagaja kog nije mogao držati u svome stanu i da ga je Vladan prihvatio i dao mu ime Mića. Inače Vladana je kad je bio dečak njegov deda po majci zvao Mića. U stanu Vladana i LJiljane Ilić Radovanović sve odiše Vladanovim duhom i ja sam sedajući na fotelju u kojoj on obično sedi osetio da dok razgovaramo i dok nam gospođa LJiljana pokazuje njegove orginalne rukopise imao utisak da je on svo vreme prisutan tu sa nama.Papagaj Mića je obletao oko nas i zaustavljao se čas na senkinom čas na LJiljaninom ramenu a onda je sleteo meni pravo na glavu i tek tada sam čuo da mi nešto na svom jeziku govori.Pokušavao sam na tren da se kocentrišem nebili uspeo da pronađem , da otkrijem ili pak prepoznam neku reč a onda sam shvatio da mi Mića govori na jednom od neverbarnih govora knjige koju Vladan i nakon svog života i fizičkog nestanka sa zemlje evo kroz Mićka dopačava nama koji gospodnjom promišlju treba da odradimo deo njegovog testamentarnog zaveštanja koje je je vezano za njegovo književno stvaralaštvo.
