Ја и Витмен
у пролеће
на крај века
седили смо
на басамке.
Време лепо
сунце сија
трава расти
птице певу
а кроз небо
авиони невидљиви.
Ја га нудим
ладном водом
из бунара под иконом.
А он неће
није жедан
тихо каже.
А ја опет по банатски
домаћински ручак нудим.
Ни то неће.
Није гладан
лепо каже.
Нудим вино
из бурета од
акова.
Ни то неће.
Снуждио се
само ћути
Па шта оћеш
упитам га.
Опет ћути.
Срамота ме
да нападам
с понудама.
Ја ућутим
поред њега
на басамке
скоро да сам
и задремо.
Пролеће је
последње у овом
веку.
Време топло
сунце сија
трава расти
птице певу
а кроз небо
и облаке
авиони невидљиви.
