Банатски блуз

 

(Радован Влаховић: Мој Господе, Арт-Пројет, Зрењанин, 2005. год.)

 

 

Песничка реторика Радована Влаховића може се назвати „већ виђеном”. То је познат образац певања. Тако се и добре ракије пеку (истим обрасцем – већ виђеним).

Када је нешто добро на добро личи, па чак и ако није добро, како би то Влаховић рекао.

Леп си онолико колико си креативан. Мој Господе, песма или низ песама, а могло би се рећи Радованова казивања Богу, маниром великог реторичара теку и утачу се у читача.

Ово је његов адруга књига. Објавио је он и збирку „Књига пастира” 1988. године у издању Славије из Новог Сада.

Могао сам себи у реч „да упаднем”, да не заборавим, да се не огрешим о оне који се питају: Дал` је још штогод објавио?

Ово певање на два ипо табака се узима као причест. Осећаш га онолико колико имаш вере. Оплемењен си или исфлекан онолико колико ти је кошуља бела и душа златна. Читаш само крај, јер могао си  почетак и сам смислити, Радован нуди само мустру.

Песник се обраћа Богу, ако сапутнику у возу, са којим гледа кроз прозор и кроз прса, не сумњајући да га неће разумети. Замешен од земље из кућног темеља, потрушен плевом, знојем, крвљу и Богојављенском водицом, печен под кућним прагом, као под сачом, умивен водом из бунара који се зарио у сред собе ко свирала у грудну кост, сладак као черпић, просипа себе пред Бога као што се просипа вода из лавора у башту испод калема ил` горгина, зависно од тога ко се том водом купао.

Ова поезија није за читање стих по стих, реч по реч, већ, слика по слика, залогај по залогај. Читати не написано, то нам је песник јасно написао. Ко то не уме, бадава је лизуцкао слова и речи – могао је штогод друго прочитати.

Док се јада Богу, пада снег међ` њих, ако међ` путаре који у време поста, чекају да путем наиђе Божић, па да се омрсе и у желуцу студен угуше. А пролазе: вампирчићи, олош и фукара, свакакв несој, и по неко добар – кад тад. Базде људи на ракије, пиво, брљу и патоку. Осећају се на позиве и решења, на тужбе, претње опомене. И Богу се смучи од толико несретних, од погубљених овчица, па га страх ухвати од помисли колико их има погубљених. Да их Бог убије, акда су се толики накотили, напатили.

Влаховићева сатира је к`о скрама на рани, као рђа на новим рубовима, нових лимузина, к`о реума што право у кост удара ко магла у купусишта, мраз у цериће и будалаштина у политичаре.

„Кад је добро/ све је добро/ мој Господе/ кад је лошо/ све је лошо/ па и добро/ мој господе”

Прича Господу, а Господ побожно ћути. Мучи своју муку. Сам из оџака точи млеко, као да је домаћин у оџак своју родну жену узидао… `Де год мрднеш, а оно Скадар – нешто мислим.

Остављам књигу. Ударила ноћ. Црна као циганчица, к`о врана птица на стидном месту. Кроз корице чујем цигане, и видим покојног Мику Антића где сам сокаком прича. Жао ми је што књига није дебља. Па, што је ја не написах, а умео сам ваљда. А нисам, него смо такви, а ја сигурно. У мајку му!

Влаховић се показао виртуозним на малом простору, на једној жици, на свирали без рупа. Мењајући ритам, мења и инструмент, само звук остаје исти – блуз, банатски, чист као препек. Ух!

Његов фолклор је уочљив, упадљив, као што је видљива уфлеканост модерним ритмом. „Земља црна, сунце модро/ сас небеса вране гачу/ политика, еротика, Тв спике и придике/ лете небом сас вранама/ мој Господе.”

Сваком језичком сладокусцу ће засметати покоја рогобатна реч, али оне су неизбежне да би се казало оно лоше, оно што нема хумора, душе, омаме. И то је живот. Није све „женско тело дубоко, и ко Панон широко, мој Господе”. Као да то њемуније јасно и познато.

Све би било боље кад би могло овако, како песник каже: „Све је добро кад би тео/ мој Господе/ мом селу један врео/ лебац бео уста метнеш/ Забадава да му метнеш/ па да ћути и да жваће/ па да ћути и да гута/ ал` ти нећеш да се мешаш с` макар киме/ мој Господе.”

Влаховић својим певањем, казује најдубљу социолошку потку свог поднебља. Он искушава све од предмета до човека, од нарави до наравоученија. Нема код њега штирке ни мириса, све је цеђ и кроз цеђ цеђено. То што ја називам блуз, то сам са собом чемеран гризући нокте и свирајући на свирали без писка и рупица тумачим оно што оједа ко подкинуто место, ко свраб и лишај.

 

„Од нас нико ништа

никад велико

Нешто

Није ни чеко

ни ми сами

од нас самих

никад велико нешто

ни чекали нисмо

премда фуртон друкше

пред другима

показали смо

мој Господе”

 

Склапајући корице, искрен читач, искрен тумач осети како му пуца шљунак у желуцу и како га нешто тера да жури тамо где и Цар пешк еиде. Па у тој журби ништа му не остане, него да кроз зубе процеди: `Бем ти `ваку срећу!...

 

Слободан Ристовић