Песник Христа са ашовом

 

 

Радован Влаховић: „Мој Господе”; Арт-Пројект, Зрењанин, 2005.

 

Промишљање равног Баната свакко је један од највећих проблема наше књижевне данашњице. Баук његовог решавања потекао је, по свему судећи, још из пера Милоша Црњанског, онда када се овај на једној од страница „Хиперборејаца” послужио аналогијом како би необавештеним Европљанима некако представио свој завичај. Схвативши исувише озбиљно „хендикеп” једног великог литерате рођеног ван Холандије, мањи банатски писци махом су почели себи да постављају за циљ исцртавање физичке и духовне карте Баната. Међутим, пошто се његова права природа крије у небићу историјског хаоса (превртљиви „траг Европе”), њихови опуси обично представљају неуверљиве митоманске пројекције у сенци вечно зеленог вица о Лали.

На сву срећу, ову чињеницу донекле демантује спорадична појава двеју опречних али једнако креативних геопоетика, ок којих једна постулира Банат на фону скитачких архетипских садржина (фатаморгана, митско-религиозна сећања на прадомовину), а друга, своје плодно исходиште налази у самозатајној привржености тлу, уз критички однос према племену и традицији.

Припадност овој другој, интровертној скупини банатских песника потврђује Радован Влаховић (Нови Бечеј, 1958) својом књигом „Мој Господе”, на чијој корици се налази необична фреска Христа са ашовом из Храма светог Архангела Михаила у Куманима. Поема која тумачи њену мистерију почиње стиховима: Моја кућа на крај села/ моја душа у тој кући/... а у соби крај иконе/ један ашов сас вашара/... и с ашовом у тој кући/ у авлији/ под звездама некад ноћу /ја се закопавам.

На наредним страницама наставља се разјашњавање мистичне уобразиље: ... и у зору сваког дана/ себе чупам, мој Господе /чупам себе из Бунара/... У бунару свега има/ само не смем рећи свима/ да ја тамо, мој Господе/ с тобом бистру воду вадим.

Наравно, иза ове привидно аутистичке бусије сеоског филозофа (луде), скрива се лице мудрости (поста), насупрот којој пирују „балегари реторике опробане”, што нису силни нити велики, „али дрпу баш жестоко”. Међутим, ироничке жаоке није поштеђен ни сам субјекат поеме, што се јасно види из следећег пастиша: Копам дању/ копам ноћу/ копам Боже, акд год `оћу/ И кад нећу/ а ти копај кажеш/, као и из стихова посве несвакидашњих у „поетско-милитарској” традицији Баната: Ја сам мекан и уфлекан/ Ја сам чупав, глупав, рутав/ А и леп сам, мој Господе/ Кад искреност исели се/ из мог срца/ Ја кумујем, ја кумујем/ Ију ју ију ју/ сад сам тамо, сад сам ту/ Мало ћопав, мало глув. Овакву понизност, ретку не само у банатској поезији, Влаховић испољава свестан висине задатака који је прихватио као божји песник: Наша кућа/ нова кућа/ стара кућа/ препуна је/ непотребних личних ствари/... Ми смо само стари људи/ Поновљени/ са гомилом непотребног.

Истинску поезију творе „стихови од живота”, рече једном један велики песник. Да је у праву, потврђује поема Радована Влаховића, мудрог песника Христа са ашовом.

Золтан Баба