Лирска душа у епском говору
Радован Влаховић: „Мој Господе”
Кад се песник роди све се песме заједно са њим и у његовом завичају роде и сроде, намеснички обећавајући зрелу реч и праву песничку моћ. У његовом, песниковом, бићу је језгро личности певача и лаутара, глас сазнања, суштине, битности. Дубоке, скривене, одане и предане. Важно је и вредно у њу ући, „као да гази по сновима мојим”, на време је пресабирати, разоткрити, обујмити; одједном смештена у прошлом и будућем, у времену и простору, и у вечном, не изчезавајући ни једног јединог тренутка. Оно што се види и чује, песник самобитно и непобитно носи у себи. Он је једнако огледало кретања и мировања, јер све држи насупрот себи
Баш као и Радован Влаховић у својој плакети, свом фајтерском молитвенику „Мој Господе”. Кренуо је песник наш сасвим недалеко, али повисоко: од својих сеоских атара до самог Господа Бога. Заподенуо дијалог, непатетичан, окомит, упитнички, иронички чак. Као да каже: није живот што и поље прећи или Дрином завеслати. Књига ова има лирско порекло, али је натопљена епским духом, унутрашњом анегдотом, одважном плебејском поруком. Око нас, свуда, невидљива су присуства, потајни покрети, дубока магнетисања, трагања за облицима у безобличном, агрегације конкретног у духовном. Ни бог, ни вера, ни богочовек нису предмети, нису чак ни мотиви Влаховићевих песама, јер он је са својеврсним, својеглавим Богом, Господом на Ти. Он би да са њим разговара крај ватре за аласку чорбу, на рогљу сеоског сокака, кроз ограду тек узрелог винограда. У време још једног изумирања романтичарских опсена и опомена, наш песник из Новог Милошева се обраћа огољеној свакидашњој упитаности, запуштеном световном от частву, усамљеној силуети божјег изасланика, са његошевским питањем: „Што је човјек, а мора бит човјек?”.
Узбуђује и убеђује одличан начин на који Радован Влаховић прилаже неки неуглађени стих, неки реторички скерцо, или наглу сонорбост сугласника, као да би јуначки и борилачки да повреди тек уважавајући укус песника новог, скоројевићског естаблишмента. Ова поезија би жарко желела, и у томе успева поред свих својих двосмислица, да остане снажна у коралној чистоти „буке и беса”, у неуглачаном, недекорисаном дијалогу са себи и собом „пронађеним Господом”. Јер, привиђења чуда се препокривају свакодневном реалијом, сеоским твором и говором, „међ` народом свеколиким”. Људски јади свакодневни, племенске сеобе, повтор и неслоге, обмане и кривоклетства, „пакао то су други”, у каскадама се преловају страницама ове отворене књиге, отвореног срока и наука:
***
„А био сам у градове
и ето се кроз тргове
међ` народом свеколиким
Они су мени праг чепали
у мутаво звоно клепали
и отишли озарени
све мислећ` да их слуша
Данас вичу по сокаку
сутра вичеду по мраку
прикосутра на нас лају
Све им смета, мој Господе
а нас пају, а нас пају
са свих страна
Нисмо спремни и н` умемо
да се од њи` одбранимо
мој Господе”
Песник лирске инспирације, Радован Влаховић је епски речит, изричит и намерно недоречив, као да би се склонио под скуте анђама и демона. А у истини овде се чује иронички гусларски тон и својеврсна афористичка кликтавост раскућеног духовног родослова. Најзад, ваља се одано суочити и са једном меланхоличном, банатски неразлученом меланхолијом овог песничког венца, који се може читати и као поема, и као аутобиографски ламент. А читати их ипак треба, песнику су и људи и читаоци одиста на домак руке, по древној пословици: „Рука руци нисмо-вуци”.
Јер драма сазидања, успостављања те... духовне скраме у којој ће човеково биће открити сопствени лик и у себи препознати семе именовања као траг минулог или залог за будуће, као знак повезивања са удаљеним – јесте драма некаквог тоталног, безрезервног приношења жртве, односно чин узиђивања (или уцртавања, уписивања) изненађеног лика и семена у тражену духовну опну, чин који треба д аобезбеди не једино постојаност сатворенога кућишта већ, и првенствено, могућност улажења у то кућиште и излажења из њега с новим ликом, са суштински новим творитељским домашајем.
Буца Мирковић
