Омамљен пивом музику пије
бди над рођеним сном а ипак сања
кад склопи очи угледа себе
у туђем граду
кафана иста баш као ова што је
од детињства памти
тешко нам је везати корак за нови
пут мислимо чами у тами наше сенке
срећна рука што кука даје пукла
брука не знамо а она нуди и поједе
магарац вука а срећа чами у тами
наше сенке
ритам пара мембрану звучника и уха
срце басира и жури крв јури враћа
се у бури глави што мути набубрелу
мисао
пијанци гину у диму лижући са брка
пену као слину чепркајућ у неповрат
изгубљеном добу
онда кад су многе топле женске ноге
тискајућ се уз њих желеле да приме
не бирајући ни место ни време
у врелу шупљину узаврело семе
и онда причају све истине живе оне
нису криве што то село сматра да је
њино тело отворена шатра
онда опет оне на сва звона звоне да
свет размеће приче као смеће
и прошлост се згусне и усне више не
примају чаше
прошлост не мирише
музика већ тупи гасне
ни вицеве масне не форсира нико
а он је већ свико увек тако крене
да сања а бди пут вечери снене
над рођеним сном
Август / септембар '78.
