Поводом 50 година „Револуције ’68ˮ многи
пишу своја сећања,увек наводећи као повод „догађај код кинотеке у Паризу или
приредбе у Студденском граду у Београду”! Сва догађања у Европи ’68. имају свој
узрок у монетарној сфери односа САД–Француска.Од уговора у Бретон Вудсу, 1944.
године важио је златни стандар, односно обавеза да се за доларске резерве може
тражити противвредност у злату..........
Како
је Француска имала 750 милиона доларских резерви, то је Де Гол приликом посете
САД 1967. инсистирао да добије за тај новац злато. У томе је Де Гол и успео, па
је вратио 65,5 тона злата у Француску. Тај потез Де Гола имао је две последице:
монетарну и политичку. Монетарна је довела за неколико година до напуштања
златног стандарда и преласка на данас важећи „петро доларˮ.
Политички
одговор Де Гол је добио 1968. уз велико ангажоваљње Ције, као центра који је
децениј-јама и касније покретао „спонтане обојене револуцијеˮ. Убрзо су кренули
студенски немири у Па-ризу ,уз подршку више милиона радника, што је резултирало
Де Головом оставком 1969, са напуштањем његове идеје „Трећег пута”. После тога,
ниједан политичар више није тражио „конверзију долара у златоˮ.
Колико
је идеолошки била различита „револуција ’68” може се видети по захтевима, који
су ишли од „задржавања европских вредности и против американизације Европеˮ, до
„доследног провођења Програма СКЈ”. Ова хетерогеност се најбоље види на основу
животног пута наведених актера „револуције ’68”. Данас познати актери 68. су
Фелипе Гонзалес, Хавијер Солана, Бил Клинтон, Хилари Клинтон, Јошка Фишер,
Данијел Кон Бедит, Гинтер Грас, Јирген Хаберманс, Адам Михњик, Руди Дучке,
Бернар Анри Леви, Владимир Мијановић, Љубиша Ристић, Милорад Вучелић, Добривоје Будимировић Биџа, Вук Драшковић,
Драгољуб Мићуновић, Борка Павићевић, Соња Лихт, Лаза Стојановић и др.
Идеолошки, ту су сакупљени глобалисти, анархисти, маоисти, социјалисти,
комунисти, црвене бригаде и разне идеолошке фракције.......
