Braneći se od te ogromne količine patnje koja se predamnom prostirala od
detinjstva, ja sam zato i tražio uskrsnuće u mom imenu i otuda radost, otuda taj
neki umišljaj da radost uzmem kao moto Novog zenita i da radost bude u osnovi
svega. Da žudnjom za radošću tražim tu neku moju najvišu tačku na nebu, a to sad
sigurno znam da je to Bog i da je to moja želja za oboženjem. Nisam ja oduvek bio
spreman da tako jasno sagledam svoje zebnje, svoje strahove, svoja saplitanja,
batrganja između želja koje su moje duboke i intimne, između onog što mi se
nametalo kroz različite autoritete, gde su svi videli mene kao dobro, dobro tlo za
rasađivanje svojih ideja. Gde su me mnogi ubacivali u svoje filmove, gde sam
često bio u prilici da igram tuđe igre i da budem predmet manipulacije. Najčešće
unutar porodice. Predmet manipulacije mog brata, gde je moj pristup njemu bio
bratski i emotivan, a njegov je bio drugačiji. Njegov je bio autoritativan, lukav,
prepreden i bio je manipulativan. Gde je on uvek mene ubacivao u svoje
manipulativne igre i gde sam ja trebao da poslužim svrsi kako bi on upravljao
mojim životom kao stariji. A to je značilo da mi se na neki način osveti za ono što
sam mu uskratio mojim rođenjem. Uskratio sam mu tu pažnju da je on jedinac i da
je on najvoljeniji i najomiljeniji i da nije smeo i nije trebao da deli ni sa kim pažnju
i naklonost porodice, kako naše porodice, tako i ostalih porodica koje su bile tu
oko nas dok se još nisu rađala druga braća i sestre. Ta velika količina patnje koju je
imao Dimitrije Karamazov je nešto što se očitovalo u Švepsu, nešto sto sam
prepoznao i te godine kad je Šveps izvršio samoubistvo u Samaroplavetnilu, kad je
on trebao da postane Riđobradi, to jest kad je Dimitrije trebao da se preobrazi u
Ivana, to jest ne u Ivana, izvinjavam se, Dimitrije je trebao da se preobrazi u da, da,
u Ivana Karamazovog, to jest u Riđobradog, da... Kako su te transformacije čudne.
Kako se oni prelivaju ti likovi, kako se Leone Glembaj pobunio i kako je uvek bio
na udaru, čoveče... Koliko stvari sad na jednom sagledavam i šta se sve oslikava i
kakva je tu i koja uloga čija. Tako velika količina patnje mi je namenjena i tako
strašni gresi su bili moji veliki ti, jer posle neuspelog samoubistva koje je bilo
1982. godine, `81. na `82. godinu, kad se moja persona našla u Karlovcima, u
Maloj švapskoj, tamo gde je Lena, kako su složeni svi likovi, sad tek vidim da je
Lena simbioza više ženskih likova, između ostalog Nastasije Filipovne, čoveče...
Kako su se stvari počele otvarati, a ja nisam bio svestan toga da... Ali je tu i Zora, u
jednom delu, ali je tu i da... Moja mladalačka ljubav... Transformacije su bile
velike. Kako je složena čitava ta priča, sad tek vidim, sagledavam i sad to izlazi,
da... I ono što sam prećutkivao, što je bilo velika tajna, ta velika tajna je glasila da
je Žigosani voleo Lenu, ali da se Žigosani plašio da bilo kome bilo šta kaže o Leni,
to jest o Jani, imao je strah da kaže da voli Janu. Žigosani... Bože... Bože... I otuda
on na crnogorskom, kod majstor Cakane gura kolica, kao Sizifova... Koliko
simbolike samo. Koliko simbolike iz drugog plana. Bože... Hvala ti što me
osvešćuješ, da. Sačuvao si me da to treba da izađe, da objavim to, da izađe. Sva ta
muka, sav taj gnoj da izađe iz duše koji se trpljenjem skupio, gnoj koji se
trpljenjem sakuplja i koji cedim kao čireve. Da. Ovo su čirevi koji izlaze iz mene,
koje i srce im cedim napolje. Bože, koliko gnoja. Ali nikad ja to nisam nikome
govorio, niti sam ja koga time napadao, a to je činilo taj teret, teret u duši koji je
pritiskao i koji je stalno vikao da od muke treba radost da se rađa i zaista, biće to
velika radost sad, sa izlaskom svega ovog. Sa osvešćenjem, sa otrežnjenjem, sa
oslobođenjem. Biće to novo vaskrsavanje. Da. Juče smo čak rekli da oslobođenje
od svega toga, čak će uticati na moje ozdravljenje. Bože, kako si lekovit, Bože,
kako mi daješ viziju. O, Gospode... Da. I na tu temu smo razgovarali ja i Silvija
juče, da je bolest možda i nastala iz te strašne more koju sam držao u sebi i te tajne
koja me je pritiskala i koju sam sakrivao od svih, te tajne o jednom nerealnom
porodičnom ponosu kojim je deda stvorio u meni sliku koju ja nisam mogao da
dosegnem, a onda sam se trudio da održim to kao stepenicu kojom bi odbranio
očev obraz, a u stvari ta slika je bila samo njegova uobrazilja, o tome šta i kako on
kao konfiskovani paor. osramoćeni paor, kako može sebe da preobrazi i kako može
da se dovede u jedan viši i bolji i ravnopravniji sa ostalim svetom položaj, jer mi
nikako da izađemo iz `49. od konfiskacije, jer ta muka koja je izašla kroz mene je
muka cele porodice i to još uvek izlazi sad kroz Novozenitiste. Jedna muka izlazi
kroz Banatsku priču, a druga jedna strašna, još strašnija, psihološka, to ogromno
trpljenje izlazi kroz Novozenitiste i to nije samo moje trpljenje lično, već je
porodično trpljenje. Baš to. Bože, fala ti na ovoj spoznaji. Fala ti, Gospode, niko
ko ti, fala ti, fala ti Gospode, na spoznaji ovoj.
DNEVNIK PISCA Braneći se od te ogromne količine patnje
