Mesec je kao jaje. Malo zamućeno. I čkilji mi iznad glave. Na terasi sam. Očigledno je da mi prija. Čujem napolju se zatvara neki automobil, to verovatno neko od komšija dolazi, a čujem i da se čuje neka telefonska poruka tamo na kompjuteru iz atrijuma, dolazi prema meni, a ja ništa... Evo, sedim i hladim noge na betonu. Osećam se malo umorno... Da. Palo mi je na pamet da sam rekao da neki moji konkurenti trenutno se ponašaju malo čudno, a ja sam opet zahvalan Gospodu na svakom novom danu. Polako selo ulazi u duboku večer. To je tako normalno. Danas je 27. maj, dan kad sam 1977. godine popodnevnim vozom otišao u vojsku. Ispratili su me moji drugovi, pevali smo vojničke pesme, pevali smo Oj, drugovi je l` vam žao, rastanak se primakao, nosili su me na leđima. Moja devojka nije bila tu da me prati, pa da plačemo i da se ljubimo zbog rastanka, obično se to dešavalo sa ljubavima moje generacije. Iz moje generacije... Oni su odlazili da služe... Titu i Jugoslaviji, a one su ostajale da slušaju rock and roll, da se zabavljaju i veliki broj tih veza je prestajalo da postoji nekoliko meseci posle odlaska mladića u armiju. Naravno, te zakletve i zavere su bile kratkog daha. Nisu imale čvršće osnove. Tog dana kad sam ja išao, bilo nas je nekoliko. Bio je Nenad Šaba, Braša Rakić, da li je bio još neko...? Šaba je išao u Makedoniju, ja sam išao u Hrvatsku. Ne mogu da se setim ko je još išao od moje generacije. Šteta... Mora da sam zaboravio. Mnogo toga... Pitaću Brašu Rakića. Pitaću Brašu Rakića ko je išao sa nama tog dana. Znam samo da smo pili, da smo pevali, da su svirali, da je bilo više harmonikaša, da je svako imao svog regruta na leđima, svako društvo. Da, išao je Dragan Perkov. Bože, molim ti se... Sećam se. Dragan Perkov je bio u kasarni koja se zvala... Ja sam bio da l`Kočkim žrtvama, valda tako, a on je bio u Karlovcu. Ne znam... Valjda u Kamensko. Čoveče, čitav taj život, sve je to bilo tako neprepoznatljivo. To... Ja sad tek vidim da je to bilo pre manje od pedeset godina i da sam sve to zaboravio. Sećam se da smo putovali vozom, putničkim, do Beograda, a onda od Beograda do Zagreba isto, to smo presedali, jedino znam da smo od Zagreba nekim šinobusom išli za Karlovce, pa da su nas tamo sačekivali i nosili po kasarnama. Gde ko pripada... Čoveče... Kako se sve to promenulo. Kolko sam tog zaboravio. Ceo svet taj, jedan koji je bio tu. Od drugova su nas pratili Zdravko, Dragi, Fiškar, Lela, Radaš, moj brat Dule, ne znam ko je još bio tu, otac i mati... Ne mogu da se setim. Gegeš je pevao, Oj, mašino, pusti paru jače, da ne vidim kako draga plače. Bože... Žarica, da, Žarica... Da li je bio tu Dragan Krencli, bio je i on... Čoveče, Bože... Sedamdeset i sedma, sedamdeset i sedma, o, Bože...
